En Bronte

Dragi moj Gilberte“, rekla je, „volela bih da nisi to učinio! Znaš koliko mi tvoje dobro leži na srcu, koliko te volim i cenim iznad svega na svetu, i kako čeznem da te vidim zbrinutog u životu, i kako bih gorko patila kad bi se oženio tom devojkom ili ma kojom drugom iz susedstva. Ne znam šta nalaziš u njoj. Nije to samo što nema novaca – daleko od toga – ali ona se ne odlikuje ni lepotom, ni bistrinom, ni dobrotom, ničim što bi se moglo poželeti. Kad bi znao svoju sopstvenu vrednost kao što je ja poznajem, ne bi ni sanjao o tome. Pričekaj malo i videćeš! Ako se vežeš za nju, kajaćeš se celog života kad se obazreš i vidiš koliko ima boljih devojaka. Veruj mi.“

Svi romani su, ili pak treba da budu, napisani i za muškarce i za žene, i ne mogu da pojmim kako čovek sebi može da dozvoli da napiše bilo šta što će osramotiti ženu, niti zašto se žena osuđuje ako piše nešto što je prilično i svojstveno muškarcu.

Znam da voliš dugu priču i da si pobornik potankosti i podrobnih pojedinosti kao moja baka, stoga te neću štedeti; moje sopstveno strpljenje i slobodno vreme biće mi jedino ograničenje.