Rafael Žordano

Vraćam se ovamo oslobođen svoje prošlosti, kao ubijeni čovek koji još hoda uspravno. Čovek koji je sve imao u svojim rukama i koji je uspeo da izgubi svoju suštinu. Došao sam ovamo upravo zato da to pronađem: suštinu.

E pa vreme se sluša kao tišina. Ono postoji samo ako dozvolimo sebi da ga gledamo kako nastaje. U protivnom nam klizi između prstiju.

„Naš svet i dalje u velikoj meri daje prednost načinu razmišljanja koji je u skladu sa ’normom’. U ’normi’ je sadržano ’normalno’, ali i ’normativno’ – razmišljanje koje je unutar određenog okvira, koje diktira svoja pravila. Taj sistem daje prednost određenom obliku inteligencije, kao i racionalnosti, analizi, pragmatičnosti, rezultatima… On veliča levu hemisferu mozga. Kad ulože novac, firme čekaju povratnu informaciju, moraju da procenjuju, kvantifikuju… Da se razumemo: to, samo po sebi, nije nikakvo zlo! Ali ja smatram da je šteta što se nedovoljno ulaže u desnu hemisferu, u taj čudesni deo mozga.“

Vi nam, znači, savetujete da razvijamo desnu hemisferu mozga kako bismo gurnuli ’zidove’?“, pita me. „Šta je kod nje tako posebno?“
„Ona je saveznik osećanja, intuicije, kreativnosti. Ona ’oseća’, ’zna’. Povezuje nas sa našim osetljivim delom. Sa mišlju koja se razgranava, sa mnoštvom mogućnosti… Zahvaljujući njoj, rešenja izviru ko zna odakle, u situacijama u kojima bi se leva hemisfera možda skupila, ostala u zoni poznatog. Think out of the box. Razmišljajte šire, drugačije.“

Dopada mi se pomisao da nasred velike trgovačke ulice jedna prodavnica drugačija od ostalih poziva na razmišljanje o jednom od najvećih zala našeg vremena…“
„A to je?“
„Želja da se ima, draga Odri! Pakleni točak konzumerizma! Želja da se poseduje više, sve više! To je besmisleno! Studije, uostalom, pokazuju da u trenutku kada se dostigne solidan životni standard nivo sreće prestaje da raste srazmerno bogatstvu. Nismo trideset posto srećniji ako zarađujemo trideset posto više!“

Njene misli su zagrebale njeno nezadovoljstvo.

Duvam u kafu koja se puši i teram te misli koje mi uvek izazovu isti bol u grudima. Pogled mi klizi ka prozoru i gubi se u krošnjama što plešu. U ovakvim trenucima sanjarenja u mom umu uvek krenu da se roje ideje.

ta žena je alergična na atipičnost i kreativnost onako kako su drugi alergični na laktozu.

„Jasno mi je zašto desna polovina mozga može da plaši…“
„Zato, Arture, što ona unosi u svet osećanja, emocije, ideje koje izlaze iz utvrđenog okvira i hiljade drugih nemerljivih stvari čije su konture zamagljene… i koje ne mogu uvek da se kontrolišu!“

Izgleda da ga silno zanima kako se prevazilazi strah.
„Nastavimo dalje sa strahom, Arture! Upoznamo ga. Pozovemo za sto! Razgovaramo s njim. U početku je on nešto nepoznato. A onda nam, malo-pomalo, postane bliži. I tako nam jednoga dana postane prijatelj…“