Hrast je i dalje tu

On je bio brdo, ona cveće. Tako su se šalili. Da je on veliki, jak, a ona krhka i lepa.

Simona i Kloi sede za jednim krajem stola, kao i obično duboko utonule u razgovor. Karina se kreće između šporeta i stola. Postavlja još nekoliko činija sa hranom, pasta u različitim oblicima. Serđo je usput hvata u zagrljaj, primiče glavu njenom vratu. Slabi zvuk otkriva poljubac. Voli je. Vidi se tako jasno u njegovim očima.

Ester se spušta na stolicu, stavlja čašu s vinom na sto i miriše sve što se nalazi na stolu. U svećnjacima gore sveće pomešanih jakih boja. Različite su dužine, kao da su sakupljene na brzinu iz drugih svećnjaka u kući. Tiha džez muzika izliva se iz zvučnika, divni lagani tonovi.

Svi se pružaju ka ovalu i činijama na stolu, služe se onim što im je najprivlačnije. Zvuci puni uživanja čuju se iz usta kada rukama uzimaju prve komade za degustaciju. Esterine oči su pune suza od topline koju oseća. Među prijateljima koji joj nisu bili prijatelji pre samo nekoliko dana. Nije sama i nije mama bez deteta. Ona je Ester. Konačno je ponovo ono što jeste.

Bili smo na pikniku, samo nas dvoje. Aleks je sve pripremio, spremio je hranu za nas. Lepo je sve stavio na oval od pravog porcelana. Poneo je i stolnjak sa čipkom. I srebrni pribor za jelo. Jeli smo i razgovarali i činilo se kao da je vreme stalo.

Jurio me je po visokoj travi na livadi. Trčala sam. Bili smo skoro nagi, ja u novom belom bikiniju, on u šorcu za kupanje. Nismo marili za to, moje telo se uvek osećalo bezbedno kada sam s njim. Nije bilo tako pre toga, ranije sam stalno tražila i pronalazila sve nedostatke.

Vrtela sam se ukrug, trčala pored njega, iza njega, oko njega. Pružio je ruke ka mom struku i uspeo da me uhvati u zagrljaj. Poljubili smo se, išao je napred, ja pozadi. Prislonio me je uz stablo hrasta i uvukao ruku ispod donjeg dela bikinija i skroz ga skinuo. Bunila sam se, ali se on samo nasmejao. Rekao je da svi proslavljaju praznik leta i da niko neće naići. Da ne treba da se brinem. Ljubio me je uvek tako bezbrižno, zgrabio me je i meni se to dopalo. Bila sam njegova.

Bilo je savršeno. Bilo je baš onako kako smo i želeli da bude. Onako kako je on želeo da bude. Bila sam srećna i ponosna zbog toga. Uvek sam se osećala vrlo jakom kada je i on zadovoljan.

„Ali to je samo ogrlica.“

„Nikada nije samo. Sve stvari koje skupljamo na neki način su povezane s nekim ili s nečim. Ako želiš da se otarasiš mučne misli, baci sve što ima veze s tim. Samo baci.

Čitala sam da je lakše podneti smrtni slučaj nego razvod. Možda zvuči čudno. Ali u razvodu uvek postoji jedno ako i jedno ali. Smrtni slučaj je definitivan. I retko nečija greška. Razvod je više kao inficirani apsces koji nikad ne može da se zaleči. Polako se puni i eksplodira s vremena na vreme prilikom nagomilanog očaja.

Mom najvoljenijem Oskaru, zbog svega lepog što imamo i što ćemo tek imati. Uvek se mogu smisliti nove avanture, zar ne?

Približavamo se jedno drugom.

Dajemo i uzimamo.

Pletemo niti paukove mreže života.

Zlatne niti. Tanke niti.

Tako boli kada popucaju.

Kada povredimo, izneverimo.

Kada se san sruši.

Nastavljamo.

Klatimo se bespomoćno u onome što je bilo.

Izdržavamo.

Ili pustimo i zaglavimo se u vijugavim

mislima o tome šta je moglo biti.

Dopuštamo da nas izjeda krivica.

Ne može se pobeći od prošlosti,

ali se može izabrati gde će se gnezdo sviti.

Ostavi to sada. Pusti.

Jaka si.

Zašto si još u braku?“

Karina prevrnu očima.

„O, koje pitanje. Ovde je teško razvesti se. Funkcioniše. Na naš način.“

„Ali zar ne želiš da živiš sa Serđom? Zna li tvoj muž za njega?“

Karina se nasmeja.

„Mi smo se dogovorili. On ima svoje avanture, ja imam svoje.“

„Zvuči tužno. Zar tako ne povređujete jedno drugo? Zar se ne pitaš šta on radi na svojim putovanjima?“

„Ne, uopšte ne. Mi smo dobri prijatelji. I kada naš Adrijan dođe kući iz škole, ovde smo, oboje. On ima svoju porodicu, svoju sigurnost. A kada moj muž ode, imam Serđa, ljubav. A moj muž… on ima svoj način.“

Večera je daleko od onih zabava koje su Aleks i ona obično pripremali. Ali je ipak savršena. Nema nikakvih platnenih salveta, nema ni predjela. Nikakvih kreativno pripremljenih porcija. Nikoga ko bi učtivo čekao da se krene sa jelom. To ovde nije potrebno. Postoji ljubav. To je dovoljno.