Urednik

Pila je šampanjac koji su kelneri delili kao rakiju na groblju. Kraj nje je stajao Gomez, nabijem ga na kurac.

Ma, daj mi broj, svejedno.“

„Oh, kako smaraš“, rekla je nadrkano

E, nemoj više nikad da oblačiš onu kariranu košulju. Odvratna je.

„Ha-ha, baš si lud!“

„Hajde da se slikamo“, prišao

Zdanje je bilo opasano velikom

„Nemam pojma kako se zove. Izvini.“

„Dobro, vrati se za sto. Bićeš u toku.“

„Već sam izludeo što ne mogu da nađem kombinaciju i eto tebe. Anđeo“, potapšao me je po ramenu i vratio se ručku.

Odmakao sam se ka vratima koja su vodila na bazen. Pozvao sam Džefa mobilnim.

„Ma, evo me.“

„Šta je? Prpa? E, zato Petar Kraljević nigde ne leti. Nije to normalno, da čovek leti“, zaključio je i upalio motor.

„Nije normalno ni da čovek sedi, a da se kreće šezdeset na sat“, promrmljao sam kad smo stigli do prvog semafora.

Pošto niko nije prilazio kupatilu, odlučio sam da na istoj poziciji sačekam novi nalet sreće. Bolje među govnima, nego među ljudima.

Oko nas su bili pokošeni travnjaci, auto-putevi, traktori, kamioni, kućice, zgrade, nadvožnjaci i, dok si rekao keks, mi smo bili već sasvim blizu tla, da bismo ga sledećeg trenutka i dotakli, posle čega je avion počeo da koči.

Tek izdaleka vidiš kolicki si, u stvari, miš među svim tim ostalim miševima, u vašoj zajedničkoj mišjoj rupi. Kada rikneš, vrlo brzo više nikom živom nećeš nedostajati