Džejkobova odbrana

Istraživanja su pokazala da očevi ubijene dece često umru nekoliko godina nakon ubistva, uglavnom usled srčanog udara. Zapravo, umiru od tuge.

Ponašajte se prema čoveku kao prema vreći za udaranje, i on će žudeti da vam uzvrati.

Ponašajte se prema čoveku kao prema vreći za udaranje, i on će žudeti da vam uzvrati.

Roditelji mladih optuženika osuđeni su na svojevrsno čistilište tokom ovakvih suđenja. Od nas se očekuje da budemo tu, ali da ćutimo. Bili smo umešani u Džejkobov zločin i kao žrtve i kao krivci. Sažaljevali su nas jer nismo ništa skrivili. Smatrali su nas ljudima koji nisu imali sreće, koji su izgubili u igri roditeljstva, kojima je zapalo pokvareno dete. Sperma plus jajna ćelija jednako ubica.

U nekom trenutku, odrasli prestanu da budu deca svojih roditelja i postanu roditelji svoje dece.

Mi roditelji često o svojoj deci pričamo s neverovatnom hrabrošću. Kunemo se da možemo da podnesemo loše vesti, da pobedimo svaki izazov. Nijedan test nam nije pretežak. Sve ćemo da uradimo za decu. Ali niko nije otporan na sve, naročito roditelji. Zbog dece smo ranjivi.

Čak i najstrašnije nasilje se na kraju svede na sve ono u sudnici: hrpu papira, nekoliko dokaza, gomilu nervoznih svedoka koji mucaju i znoje se. Svet žmuri pred tim, a zašto i ne bi? Ljudi umiru, neki nasilno, nažalost, ali posle nekog vremena oguglaš na to.

Koliko god sam pokušavao da doprem do nje, koliko god sam pričao s njom, ljubio je, uranjao joj u misli, na kraju sam uspeo da upoznam samo deo nje.

Nismo hteli da odemo na neko „stvarno” mesto. Nikako ne možete otići na mesta kao što su Pariz ili Rim a da pritom ne razmišljate, a mi smo jedino želeli da ne razmišljamo.

Ja samo... pa ne znam da li je srećan.

– Jel’ ti se čini da je nesrećan?

– Da, pomalo. Ali, mislim, svi su nesrećni, zar ne? Mislim, ponekad?