Poslednja želja

Ljudi – Geralt okrenu glavu – vole da izmišljaju čudovišta i užase. Sami se sebi onda čine manje užasnim. Kad piju do besvesti, varaju, kradu, tuku žene, more glađu starce, udaraju sekirom lisice uhvaćene u klopku ili strelama probadaju poslednjeg na svetu jednoroga, vole da misle kako je od njih ipak užasnija Mora koja pred zoru dolazi u kolibu. Tako im je lakše na srcu. I lakše da žive.

Ali ako imam da biram između jednog zla i drugog, onda više volim da uopšte ne izaberem.

Daćeš mi ono što već poseduješ, a o čemu ne znaš. Za šest godina vratiću se u Cintru i proveriću da li mi je sudbina bila naklonjena.

Ljudi – Geralt okrenu glavu – vole da izmišljaju čudovišta i užase. Sami se sebi onda čine manje užasnim.

– Zlo je zlo, Stregobore – ozbiljno je rekao veštac, ustajući. – Manje, veće, srednje, sve je jedno, proporcije su uslovne, a granice se brišu. Nisam sveti pustinjak, u životu nisam činio samo dobro. Ali ako imam da biram između jednog zla i drugog, onda više volim da uopšte ne izaberem.

ako imam da biram između jednog zla i drugog, onda više volim da uopšte ne izaberem.

manje zlo postoji, ali mi ga ne možemo sami izabrati. Veoma Veliko Zlo mora nas primorati na takav izbor. Hteli mi to ili ne

Voe’rle, Vanadáin – začuo se odjednom devojčin glas. – Quéss aén? Caélm, evelliénn! Galare!

glosse? – pitala je gledajući u vešca, igrajući se drškom dugačkog bodeža za pojasom. – Que l’en pavienn, ell’ea?

– Nell’ea – porekao je. – T’en pavienn, Aén Seidhe.

Vanadaine, Toruvjel – rekao je Galar, pokazujući pokretom glave na zarobljenike. – Vedrái! Enn’le!