Čudesna škola za razmišljanje o sebi

“Ah Lina, Lina, Magdalina, ne znaš sve puteve i puteljke nečijeg uma! Znaš li ti kakvih sve ljudi ima i kakvi umovi tumaraju tu okolo? Ljudska psiha je slojevita, a ti često možeš videti samo prvi sloj, i to onaj koji oni odluče da ti pokažu.”

“Jesam, primetila sam da su mutne i umorne. Ne mogu da prepoznam sebe od kada te nemam.”
“Ne možeš da me nemaš“, obuhvatio je njeno lice rukama. “Ja tečem kroz tvoje vene, ja dišem kroz tvoj vazduh, ja i dalje vidim kroz tvoje oči, ali oči su ti mutne. Molim te, razbistri ih perom. Napiši me. Stvori me ponovo. Oživi me na papiru.

Jedini način da u životu ostanemo radosni je da pronađemo ono što nas ispunjava, ono što nas osvetljava u najmračnijim vremenima. To nešto uvek postoji. Možda nam ne vrati potpunu sreću, ali nam makar malo rasvetli srce i oči. Oči su ti mutne mila. Jesi li ih pogledala u ogledalu skoro?

Una, ja znam da se tvoja životna radost ugasila kada sam ja umro, ali, nekako mislim da nije zato i ostala ugašena, već zato što si tada prestala da dopuštaš sebi da činiš bilo šta što te raduje. Imaš prava da se raduješ, iako patiš za nečim.

Vidiš mama, kada si se suočila sa svim onim od čega si bežala i prihvatila svaki deo sebe, uspela si da napraviš sklad. Nisi trebala da bežiš, svi su oni imali svoju svrhu i želeli da te podsete na nešto. Na obuci smo učili da sve što doživimo unutar sebe ima neku funkciju. Svaka neprijatna emocija ima poruku za nas i govori nam da nismo na pravom putu. Shvataš?

Hrabrost je srazmerna količini onoga što čovek treba da podnese. Sasvim je u redu da ponekad budemo slabići.

“Želim ti divnu i ispunjenu budućnost. Biće još brodoloma, plovidbi i ko zna kojih sve stvari za prebroditi, ali ne brini, ja ću te čekati. Ja ću uvek biti tu za tebe.”

Briga je razmišljanje kroz sumnju i strah. Mašta je razmišljanje kroz nadu i veru.

Moraš da biraš! Možeš se plašiti, a odabrati da napraviš hrabar potez, iako strah ne odlazi. Možeš se razočarati, a odlučiti da pružiš šansu novim prilikama. Konačno, možeš tugovati tiho, ponekad, u odabrano vreme, a odlučiti da živiš glasno, strasno, odsečno i zatrčiš se u potragu za divnim i lepim trenucima koje ti život može pružiti. Život nije jednobojan, tuga jeste. Život je kaleidoskop i trebalo bi da vidiš svo to šarenilo.

“Hoćeš da kažeš da sam ja u stvari želela sve ono što nisam želela?”
“Ne, nego da ono što si želela možda nije bilo najbolje za tebe. Ono što možda nisi želela, bilo je ono što ti je u stvari bilo potrebno.