Нажалост, баш тих дана стање на свим странама могло се описати једном рјечју – безидејност. Безидејност сам осјећао и у вези са демонстрацијама које су већ предуго трајале. Жар који их је покретао наизмјенично се гасио и палио, воља и енергија су падале и уздизале се, недостајала је јака идеја која би понијела мноштво и усмјерила га ка јасном циљу. Дио нас који смо протестовали желио је демократију, али већина људи у рушењу постојећег режима тражила је шансу за повратак, повратак у нешто за шта никако није било јасно шта је то заправо. Нисам имао ништа против повратка, али вјеровао сам да наше кретање, животно кретање, не смије бити циклично, већ треба бити линеарно или, прецизније, спирално. Теологија на којој сам темељио своја размишљања говорила је управо то, да се, упркос осцилацијама, непрестано крећемо ка напријед или ка горе. А ми смо се у свим овим стварима само вртјели укруг, као кад мачка или пас покушавају да ухвати себе за реп.