Profesionalac

Хтео је да наручи такси до аеродрома, а ја сам рекао: „Па, ја сам таксиста, сине“. Он је рекао: „Ти си таксиста другима, а мени си отац.“ И док је облачио ципеле, ја сам га питао: „Шта то би, Милоше?“ А он ме је онда подсетио на причу Псећа смена… И наручио такси…

Ја: Кад сам се последњи пут посвађао са оцем, рекао сам му да је његова генерација служила горима од себе, да су се борили против неправде за неправду, против зла за веће зло, против измишљених непријатеља за стварне, постојеће непријатеље!

Или си њихов, без обзира што ти мислиш да ниси, или стварно ниси, па те нигде нема,

Зато, Тејо, што си ти био двадесет година непријатељ ове земље, а онда, опет преко ноћи – јер код нас се све дешава „преко ноћи“ – испадох ја непријатељ, а тебе поставише овде. Ја таксиста, ти директор. Ја на улици, ти у кабинету.

Да ли још увек верујеш да је он, са својом генерацијом, створио овај несрећни систем, или је, као што ја мислим, тај несрећни систем створио њих још несрећније. Он ће умрети убеђен да се борио за праву ствар, али са погрешним људима.

Само ме занима, Тејо, како сад одједном верујеш да у комунизму неко може да дође на место које заслужује и које му по квалитетима припада, кад си до јуче тврдио да цео систем апсолутистичког бољшевизма функционише искључиво на поданичкој, пасјој верности, а не на знању и памети.

Чини ми се, неки пут, да наши људи једва чекају да остаре, не би ли годинама и изгледом стекли поштовање које им је за живота било ускраћено.

Људи речима скривају мисли.

док сам напуштао аеродромску зграду, размишљао сам како ми очеви увек кажемо на време све што не треба: оно што треба кажемо касно… Или никада.

колико сам разумео Аристотела, писац у своме занату не сме правити грешке у односу на истину.