Umrla bih za tebe

„I šta te je navelo da pomisliš da sam ipak duševno zdrav?“, upita.
„Ne znam.“ Ona smerno pogleda zvezde. „Valjda prosidba. Nijedna devojka ne bi mogla da poveruje da je muškarac koji je prosi potpuno lud.“
„I neće ti smetati što si malo duševno zdravija od mene.“
„Ali nisam – mili.“ Ona zbrza reč koju nikada ranije nije izgovorila. „Ja sam u stisku najveće od svih ludosti.“

Sve je potpuno neverovatno, kao španska inkvizicija, tako da mi zaista ne preostaje ništa drugo osim da se smejem.“

On se smešio, čak smejao, razdragano, nezadrživo, i ona se na jedan strašan trenutak zapita da li je to manijački smeh.

Pitala se hoće li ispasti smešna – čak se zapita da li je njeno ponašanje sasvim razumno, ali znala je da mora da ode.

možda se u ovom slučaju služi svojim podsvesnim iskustvom, jer još od detinjstva živi u takvoj atmosferi. U tome i jeste nevolja sa ovim slučajem, nešto ne štima.

Njoj navreše suze na oči, ne zbog Vinčintelijeve primedbe, jer njega je jedva i videla, već zbog nevolje napaćene duše iza teških vrata.

činioca. Između nje i tog čoveka bilo je izvesne naklonosti koja se nije ni zatrla ni obezličila, čak ni nakon što ga je videla takvog kakav je postao.
Sa ogromnim naporom, ona se pribra.

Bilo je to strašno – uzalud je Kej u podršku prizivala svoju stručnu obuku; u tom slučaju nije mogla da se odvoji od ljudskog

Ako to učinim, to će ponajviše biti zbog časti da sedim pored vas. Mislim da sam sinoć za stolom sačuvao duševno zdravlje samo zahvaljujući vašem lepom licu.“

Eto ga, đavolji znak, iracionalna opaska.