Andrzej Sapkowski

– Čak i prost čovek – reče, ne skrivajući sarkazam – čak i radostan, pa čak i euforičan, trebalo bi da razume da je politika takođe rat, samo ga malo drugačije sprovode. Trebalo bi da shvati da su pregovori kao trgovina. Imaju isti samoodrživi mehanizam. Uspesi postignuti pregovorima otkupljuju se ustupcima. Ovde se dobija, tamo se gubi. Drugim rečima, da bi jedni mogli biti kupljeni, drugi moraju biti prodani.

! Ni zbog koga i ni za koga!

– Niko ne želi da pati. Ali to je sigurno deo svakoga. A neki trpe više i to nije nužno njihov izbor. Nije stvar u tome da se podnosi patnja. Stvar je u tome kako se ona podnosi.

dugim trenucima ćutanja ispliće priču o svojoj sudbini, Priču o znanjima koja je dobila, a koja su se sva do jednog pokazala lažna i obmanjiva. O obećanjima koja su joj davali i koja nisu održali. Priču o tome kako ju je sudbina, u koju su joj rekli da veruje, nisko izdala i lišila nasleđa. O tome kako su, svaki put kad bi nanovo počela da veruje, na nju padali ravnodušnost, bol, nepravda i poniženje. O tome kako su je oni kojima je verovala i koje je volela izdali, nisu joj pomogli kada je patila, kad su joj pretili sramota, muka i smrt. Priču o idealima, za koje su joj preporučili da im bude verna, a koji su je razočarali, izdali i napustili onda kada su joj bili potrebni, dokazujući kako su bili malo vredni. O tome kako je pomoć, prijateljstvo i ljubav pronašla u onima u kojima naizgled nije trebalo da traži ni pomoć, ni prijateljstvo. A da ne govorimo o ljubavi.

Ali to niko nije mogao da vidi, a ni da čuje. Koliba sa upalom i mahovinastom strehom bila je dobro sakrivena pod maglom, na močvarama u koje se niko nije usuđivao da zađe.

Prestani da se prisećaš, Geralte. Dosta toga se promenilo, da, svakog dana se menja, prisećanje ne pruža ništa osim briga koje zasigurno nisu od koristi.

bolje je bez cilja ići napred nego bez cilja stajati u mestu, a sigurno je daleko bolje nego se bez cilja povući.

Nešto se u meni okončalo, Kahire. Nešto se ugasilo. Nešto se u meni otrgnulo...

– Nema veze, Geralte. Ja ću sanjati za obojicu.

– Ja sam Ciri iz Kaer Morhena. Ja sam veštica. Došla sam ovamo da ubijam.

– Haj'mo da pronađemo neki krevet – predloži veštac pomalo hrapavo. – Ne valja ovako tretirati knjige.

San koji veštac sniva je, priznajem to s naklonom, čaroban i krasan san. Ali svaki san koji je predugo snevan pretvara se u košmar. A iz takvog se budimo uz vrisak.

– Sudbina – prekinu je, podižući putir. – Predestinacija. Šta ćeš, to je neizbežno. Mehanizam koji čini da se praktično beskonačan broj nepredvidivih događaja mora okončati samo takvim, a ne drugim rezultatom. Zar ne?

– Naravno!

– Nezavisno od okolnosti i uslova, rezultat mora da nastupi. Ono što je predodređeno mora da se desi. Zar ne?

– Da!

– Kuda onda i zašto želiš da ideš? Pij vino, raduj se trenutku, veseli se životu. Što treba da dođe, ionako će doći, ako je to neizbežno.

– Ma nemoj. To nije tako jednostavno.

– Onda protivrečiš sama sebi.

– Nije istina.

– Protivrečiš protivrečnosti, a to je već začaran krug.