Nenad Novak Stefanović

Car Dušan je jedini iz vladarske loze Nemanjića koji nije proglašen svetim. Razlog je prekršaj učinjen iz ljubavi prema supruzi. Naime, u vreme kada je kuga harala Srbijom, Dušan je sklonio caricu Jelenu na Svetu Goru. Iako su se monasi u Hilandaru pobunili, nije im vredelo pozivanje na predanje po kojem je Bogorodica zabranila da žene stupe na tlo Hilandara. Car je odlučio. Tačka. Carska se ne poriče. Ne samo carica Jelena već i njena ženska pratnja ostale su u starom hilandarskom konaku, gde su pristajali brodovi, dok opasnost od zaraze nije prošla. Bratstvo Hilandara je sablazno gledalo kako je car spreman da svoju supružnicu stavi iznad crkve. To je greh koji mu nisu oprostili. Iako je bio najveći srpski vladar, teritorijalno proširio Srbiju na tri mora i uveo pravične zakone, nije proglašen svetim. Nešto slično se dogodilo i kralju Aleksandru Obrenoviću. Njegov najveći greh je to što je zbog ljubavi prema svojoj ženi zapostavio vladarske pisane i nepisane obaveze, koje se u Srbiji podrazumevaju.

Kakva sila je to da baš ovu dvojicu odbačenih vladara, stavi pod istu kupolu – ne može se odgovoriti lako. Kao da im Srbi nikada nisu oprostili što su voleli svoje žene više nego državu!

Raskošni polijeleji Ružice pokazuju nam i tajnu srpskog oporavka od ratova u kojima je zemlja bila razarana i materijalno i biološki. Pokazuju neprijatelju da ne može uništiti dušu u srpskom čoveku ma koliko tona zla bacio. Ružica je naš dokaz da smo nekada znali da podignemo čoveka u sebi. I da sa nogavica otresemo prašinu ratova.

Delio je sa svojom ženom isti pogled na svet, što je osnov uspelog braka. Razumeli su se i u ćutanju. Dovoljan je bio mig. Hteli su isto, imali su veštine i nisu se zanosili osećanjima. Osećanja su bila uljezi u njihovom braku. Kretanje ka istom cilju preplitalo ih je dublje.

Ko se nije tuširao u zaparenom vojnom kupatilu sa svojim vodom i nije zaplakao na stadionu, propustio je dva fundamentalna muška osećanja u socijalističkoj Jugoslaviji.

kvalitetno služila! Dobra udica!
Upaljena lampa

Zadržali su mestu ime, čiji se koreni ne vezuju samo s jednim jezikom. Dunum je na keltskom utvrđenje, dok u indoevropskim prapostojbinama jezika singo znači beo, a singid breg. Pominje se i zaboravljeno pleme Singi, o kojem se malo šta zna izuzev da im je nešto tragova ostalo u priobalju dunavske ravnice. Kao da su se u imenu Singidunum spleli jezici pobegli iz Vavilonske kule.

Pouzdano znamo, na osnovu zapisa iz drugih delova carstva, da su Rimljani zabranili Keltima prinošenje ljudskih žrtava. Priveli su ih civilizaciji. U principu, civilizacija počinje kada se pojedu svi kanibali.

Pojave, daleke, u svakom pogledu udaljene, i vekovima i svetovima, ipak se na neki čudan način spajaju. Sasvim je retka, ako ne i usamljena, pojava da se u pravoslavnim hramovima kripte pretvaraju u obredna mesta. Takav je slučaj sa najvećim srpskim hramom na Vračaru. U gornjem delu je posvećen Svetom Savi, dok je u kripti Crkva Svetog kneza Lazara. Nešto slično vidimo i u Feliks Romulijani. U Jupiterovom hramu obredi su se obavljali i u kripti, što je jedinstven slučaj u Rimskom carstvu. Kao da je zaumna nit iz Galerijevog dvostrukog svetilišta putovala tolike vekove da bi se ovaplotila u pravoslavnom poštovanju dva svetitelja pod istom kupolom hrama! Zaista, čudnovate i neizrecive sile povezuju naizgled sasvim udaljene pojave u arhitekturi Srbije.

Naučnici su došli do glavolomnog rezultata: slovenskih gena u današnjim Srbima samo je četrdeset procenata, ostalo su tragovi praistorijskih, rimskih i lutajućih naroda! Ispalo je da su Srbi kosmopolitska čorba od kostiju predaka.

Lukavost je dugo Srbima bila zamena za pamet. Lukavost nije inteligencija samo glupih već i pokorenih.