Ana Martinović

probijem bubne opne i da ga udaram, ostao je sa mnom, držao mi je ruku, odneo me je na rukama, pružao mi podršku do kraja, sve dok se ne

Ima trenutaka kada sve stane, kada nam se premota u glavi ceo naš život u samo nekoliko sekundi.

neki ljudi ostavljaju neizbrisive tragove

da mu zahvalim što je pustio da uđe svež morski vazduh kroz prozor, s kojeg sam poželela da skočim, da pobegnem što je moguće dalje.

Možda kad se nađemo na osuđeničkoj klupi, postajemo mudriji.