Dejan Tiago-Stanković

O čovekovoj sudbini egipatska poslovica kaže:
Čovek planira, a Bog se smeje.

Sećanje je kao optimistični objektiv, doživljaji iz prošlosti budu lepši i dragoceniji kad ih pronađemo među uspomenama nego što su ikada bili.

Nezavisno od svog obrazovanja, vere i kaste, Egipćanin će pri svakom spomenu budućnosti uvek dodati jedno inšala. Ako Bog da. Alah na arapskom, i muslimanima i hrišćanima, znači Bog i tim ponavljanjem Njegovog imena kad god im se ukaže prilika oni i sami sebe i jedni druge podsećaju na ono šta ne valja smetnuti s uma – da smo nemoćni pred sudbinom i da prečesto nije onako kako je rečeno već kako je suđeno. Jer poslednja reč je ipak uvek Njegova

Bogat je onaj ko je zadovoljan onim što ima. Naš kralj voli i uživa u svemu što je njegovo, čak i u mirisu svoje prestonice. A to je jedinstven miris. Lisabon miriše na bogatstvo.

Ko ga ne zna, skupo bi platio mog Komšu. Nema tog posla koji taj nije ostavio na pola, on poslove počinje da bi imao još jedan ostavljen na pola, znači nije to nego mu se ide na put pa opet nešto izmišlja.

Bogatstvo dođe kao kornjača, a ode kao gazela.

U avionu je odmah počeo da čita. Tek kad sa četrdeset godina ponovo čitaš ono što si pročitao sa dvadeset, počneš da razumeš zašto je klasik to što jeste. A u priči moskovski suton.

Znaš kako ja volim Lisabon? Kao što rogonja voli svoju lepu ženu. Zna da nije dobra prema njemu, ali ne može bez njene lepote. Kapiraš?

Prvo, kako se osećam kao stranac u Lisabonu, na šta sam rekao da više nisam stranac, em sam davnih dana uzeo državljanstvo, em mi je Lisabon dom, pa me nervira kad me prozivaju da sam stranac jer se u kvartu osećam jednako kod kuće kao u rodnom kvartu u Beogradu, a to je jedino i bitno, da živiš tamo gde se osećaš kod kuće.

Sreća ne daje, ona pozajmljuje!