Šarlota Bronte

Ali kako se dobro sećate svega što vam je učinila i kazala! Kako je dubok utisak, izgleda, ostavila njena nepravda na vaše srce! Nikakva uvreda ne može tako da se utisne u moja osećanja. Zar ne biste bili srećniji da ste pokušali da zaboravite njenu strogost zajedno sa silnim uzbuđenjima na koja vas je podsticala? Život mi se čini odveć kratak da ga provedem u mržnji ili da zapisujem nepravde. Mi smo, i moramo da smo, svi prepuni grehova na ovom svetu. Ali doći će uskoro vreme, verujem, kada ćemo ih se otresti, otresajući se naših pokvarenih tela, kada će poniženje i greh spasti sa nas zajedno sa nagomilanim mesom i samo će ostati varnica duha – taj neopipljivi princip života i misli, čist kao kad je napustio Stvoritelja da inspiriše biće, odakle će se vratiti možda nanovo da se spoji sa drugim bićem, višim od čoveka – možda da prođe kroz gradacije i slave, da iz blede ljudske duše zasija u anđela? Naprotiv, izvesno je da se nikada neće degenerisati iz čoveka u demona. Ne, ne mogu u to da verujem. Ja verujem u nešto drugo što me niko nije naučio i o čemu retko govorim, ali u čemu uživam i čega se čvrsto držim, jer to pruža nadu svima. Večnost postaje odmor – moćni dom, a ne užas i ponor. Uostalom, sa tim verovanjem mogu tako jasno da razlikujem šta se odigrava između zločinca i zločina, mogu tako iskreno da oprostim prvom, dok se grozim drugoga. Sa tom verom, osveta nikada ne muči moje srce, poniženje me nikada tako duboko ne uzrujava, nepravda nikada ne može da me tako svali. Ja živim mirno čekajući kraj.

Uzaludno je reći da ljudska bića treba da budu zadovoljna mirom. Ona moraju imati neku akciju i stvoriće je ako ne mogu da je nađu. Milioni duša osuđeni su na još mirniju sudbinu od moje i milioni se u tišini bune protiv takvog udesa. Niko ne zna koliko buntovnika, pored političkih pobunjenika, previre u ljudskim masama na zemlji. Za žene se uopšte kaže da su vrlo tihe, ali one osećaju isto koliko i ljudi. Njima je potrebno da vežbaju svoje moći, one pate zbog isuviše strogih stega, zbog potpunog zastoja, baš kao što bi patili i ljudi. Uskogrudo je od njihovih povlašćenijih drugova da kažu da one treba da se ograniče samo na to da prave pudinge i pletu čarape, da sviraju na klaviru i da vezu torbice. Besmisleno je osuditi ih ili im se smejati ako traže da urade nešto više ili da nauče više nego što je običaj proglasio da je dovoljno za njihov pol.

Znajte da ćete se u budućem životu često naći u položaju nevoljnog poverenika tajni svojih poznanika. Svet će nagonski pronaći, kao što sam ja pronašao, vašu slabu stranu da ne govorite o sebi, već da slušate druge da o sebi govore. Oni će isto tako osetiti da slušate bez zluradosti i preziranja njihove greške, sa već urođenim saučešćem, zato što ono nenametljivo ohrabruje i teši.