Dino Bucati

Vreme je to kad u starim daskama uskrsava uporna žal za životom. Pre mnogo godina, u srećnim danima, bio je to mladalački priliv toplote i snage, iz grana su izlazili spletovi pupoljaka. Potom je biljka posečena. I sada u proleće, u svakom od njenih delića ponovo se budi, beskrajno manji, damar života. Nekada lišće i cvetovi; sada samo nejasno sećanje, dovoljno da se ispusti jedno „krc“, i toliko, do sledeće godine.

Čak se i u starim gredama u proleće budi ostatak života; otuda to silno krckanje što ispunjava noć. Sve izgleda kao da počinje ispočetka, bujica zdravlja i veselja razliva se svetom.

– Onda Tvrđava nije nikada ničemu služila?

– Ničemu – uzvrati kapetan.

Vojnički formalizam, u ovoj tvrđavi, kao da beše po

rodio neko bezumno remek-delo. Stotine ljudi koji čuvaju jedan prevoj preko kojeg niko neće preći.

Sa severne strane, bez lozinke, niko ne može da uđe, ma ko bio.

Istina je bila umor od putovanja, teskoba od turobnih zidina, osećaj potpune usamljenosti.

, ni prema majci nije mogao biti iskren, ni njoj ispovediti opskurne strahove koji mu nisu davali mira.

upravo te noći počinjao je neumitni beg vremena.

Ja sam ovde ap-so-lut-no pri-vre-me-no – sricao je ove poslednje reči ne bi li im pridao važnost.