Zoran Lj. Nikolić

То је би­ла она је­зи­ва ле­по­та из ко­је је не­што мо­ра­ло да се из­ро­ди, фа­тал­но, чак стра­шно. Али је мо­ра­ло. Ви­де­ло се по очи­ма.

Ду­ша и те­ло на­ро­да ко­јем при­па­да­мо одав­но су осу­ђе­ни на за­бо­рав и ко­на­чан од­ла­зак. Два­де­се­ти век био је са­мо по­ка­за­тељ да је та­ко. Ми ов­де одав­но сме­та­мо. Мо­жда и ни­је бит­но ко­ме, јер сва­ко­га ко­га озна­чи­те као вла­да­ра све­та на­ћи ће­те као не­ког ко је ве­о­ма те­шко ути­цао на про­шлост на­шег на­ро­да то­ком по­след­њих сто, две­ста или ви­ше го­ди­на.

Срп­ска власт ево­лу­и­ра на­о­па­ко. Сва­ка на­ред­на је го­ра, а ре­као бих и глу­пља. Ина­че, ов­де је по­зна­то да се вла­сто­др­шци, а са­да је мо­дер­но ре­ћи „по­ли­ти­ча­ри“, де­ле углав­ном на две гру­пе: по­ква­ре­ња­ке и бу­да­ле.

Жи­вот је пе­ри­од у ко­јем је чо­ве­ку да­то вре­ме да са­вла­да не­ке лек­ци­је, а не да оча­ја­ва због то­га што је осе­ћао јак бол док их је учио.

чи­ка Мајкл“, ка­ко сам га у пр­во вре­ме звао, од­но­сно Ми­хај­ло По­по­вић,

Ан Фон­тен и Кла­ус Мор­

Знао сам: ка­да би Го­спод сва­ком чо­ве­ку дао да са­чи­ни ли­сту сво­јих же­ља и прох­те­ва, а за­тим учи­нио да се све те же­ље баш сви­ма не­ка­ко ис­пу­не, за не­ко­ли­ко го­ди­на би на пла­не­ти по­но­во бе­снео рат због не­ко­га ко је не­за­до­во­љан рас­по­де­лом.

Док је био млад ште­део је за мир­ну ста­рост, а ка­да је оста­рио по­ку­ша­вао је за исте па­ре да се вра­ти у мла­дост.

За ме­не је ка­сно про­ле­ће у Бе­о­гра­ду нај­при­јат­ни­је до­ба го­ди­не, под усло­вом да је сун­чан дан. Ако је вре­ме ви­кен­да, пу­штам пре­под­не да тра­је нај­ма­ње до 15 са­ти, уко­ли­ко про­на­ђем до­бро ме­сто у ба­шти не­ког ре­сто­ра­на и при­том имам до­вољ­но нов­ца да у њој оста­нем до­вољ­но ду­го.

Ка­да иза чо­ве­ка оста­не мно­го не­раз­ре­ше­них и те­шких до­га­ђа­ња, он­да му не оста­је дру­го не­го да их, по­пут кра­ве, пре­жи­ва још ду­го, све док ни­је си­гу­ран да их је не­ка­ко про­гу­тао, и тек он­да мо­же да на­ста­ви да­ље…