Oblik pseudoljubavi, koji nije redak, i koji se često doživljava (a još češće prikazuje u filmovima i romanima) kao „velika ljubav“, jeste idolopoklonička ljubav. Ako osoba nije dostigla nivo na kojem ima osećaj identiteta, osećaj „jastva“, ukorenjen u produktivnom razvijanju sopstvenih moći, ona nastoji da „obožava“ voljenu osobu. Ona je otuđena od svojih sopstvenih moći i projektuje ih u voljenu osobu, koju obožava kao summum bonum (vrhovno dobro), kao nosioca sve ljubavi, svake svetlosti, potpunog blaženstva. U tom procesu ona se lišava svakog osećaja snage, gubi se u voljenoj osobi umesto da u njoj pronađe sebe. Naposletku, pošto nijedna osoba ne može da ispuni očekivanja svog idolopokloničkog obožavaoca, može doći do razočaranja, a kao lek traži se novi idol, ponekad u beskonačnom krugu. Za ovaj tip idolopokloničke ljubavi karakteristično je, naročito u početku, da je ljubavni doživljaj snažan i iznenadan. Idolopoklonička ljubav često se opisuje kao istinska, velika ljubav; ali, iako se misli da ona opisuje intenzitet i dubinu ljubavi, ona samo pokazuje glad i očaj obožavaoca. Suvišno je reći da se dve osobe neretko nađu u uzajamnom idolopoklonstvu koje ponekad, u ekstremnim slučajevima, predstavlja sliku ludosti udvoje (folie à deux).