Miroslav Antić

Доиста верујем, да друга љубав не сме да буде друга. Мора да се избрише све што је пре ње било, као да се никада није волело ни сањало, и да све почне из почетка.

Друга љубав, ако је права, мора бити прва љубав.

Говорим вам то врло трезвено. Много пута смо кратковиди на разне начине. То није посао за очног лекара. То је више питање човекове душе.

Послушај ме,

добра жено:

у бесвести свога бола

веруј,

веруј у лаж ову

полуделу од чезнућа.

Окотиће Војводина

ишибана,

модра,

гола,

бес дивљака из трбуха

посрнулих ниских кућа.

И устаће сви сироти

живот гњили да освете.

Да над собом никад више

не грцају,

не бугаре.

Роди дете.

Спремај дете.

Страшном мржњом доји дете.

Не мирише залуд небо

у даљини на пожаре.

Ухапсио сам себе својим сопственим животом.

Сва срећа што сам једини на овом свету. Што су сви остали слободни.

У Лондон су јој слали сланину. У Париз чак и хаљине. Стално је живела од провинције коју је презирала. Све службене путеве платила јој је провинција. Сваки радни дан у књижици платила јој је провинција. А она се вечно стидела провинције. И сажаљевала је.

Неки тамо Толстој рекао је једном, а многи су то после на разне начине понављали, рекао је да човек може и у Јасној Пољани, у селендри једној руској да направи престоницу света, само ако се он осећа као престоница.

Треба умети бити заљубљен у свој град. Треба га знати волети. То се најбоље догоди човеку кад се мало одмакне, кад га притисне нека носталгија, кад је далеко.

Много пута смо кратковиди на разне начине. То није посао за очног лекара. То је више питање човекове душе.

Зар мислиш да сте ви на земљи сами створили боје, укус априла, мирис сна?

„Поезија“, каже ми, „то је нешто измишљено. Песник је свако. Изиђите на улицу. Сваког тренутка тамо неко носи по једну песму у себи. Живот је кратак да све то запишемо…“

Јер и вечност је тешка провинција, зар не?