Miroslav Antić

ХВАЛА ТИ, ЗЕМЉО
Хвала ти, земљо, шта си ме смогла

и, наопаког, људски разумела.

Што нисам могао, ти си могла.

Што нисам умео, ти си умела.

Хвала ти, земљо, што си ме родила

и око мене чудеса свила.

Хвала ти што си ме ка сунцу водила.

Што нисам био, ти си била.

Хвала ти што си ме бесом надојила,

и лепим мирисом твојих цветова.

Хвала ти што си ми гроб искројила

да будем колевка нових светова.

Хвала ти што си се уз мене борила.

Хвала ти што си ми душу отворила.

Хвала ти што си слободу створила

и са мном вечност изговорила.

Мењала се власт и псовка.
Мењао се бич и узда.
A грбача,
савијена,
остајала увек иста.

A у мраку сви су исти,
сви су људи
просто – људи.
Не види се да л су гладни,
боси
или подерани.

Бивало је да се некад
смех у оку заталаса,
ал обично: увек исто.
Ово нема.
Ово треба.

Поштуј ово мало тренутног тренутка.
После има само вечне вечности.

Мислиш: не знају да помилују меко
ови прсти квргави,
огрубели и грбави?

И умрећу, ал’ ти рећи нећу
да си живи споменик
најлепше моје љубави.

Кад заплачем, плакао сам у себи.
Унутра.
Споља сам се увек шерет правио.

Маме мене свакојака чуда,
a никако да погодим: куда.
Таман стигнем ја у једно куда,
друго куда зове однекуда.

Шта ти мислиш: да ја чекам
да ме увек неко чека?

Чекај душу – не чекај човека.

Кад те будем у најлепшем Сутра срео,
за душу ми попиј гутљај старог вина.