Dejvid Van

U šumi se sve činilo drugačije. Na drumu, pod mesečinom, sve je bilo svetlo, ocrtano senkom, ali ovde je sve bilo sazdano od tame, i činilo se kao da je tako i nastao svet. A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom; i duh Božji lebdeo je nad vodama
1
. Tako je bilo na samom početku, pre svetla. Nije se radilo o odsustvu materije, već o antimateriji. Preoblikovanju praznine. Prvoj stvari koja nas formira.

Nema mnogo toga što smo u stanju da uradimo a da je starije i čovečanskije od paljenja vatre.

Plamen je nesalomiv. Može poprimiti bilo koji oblik, ali svaka promena ide glatko, svaka njegova ivica je obla, svaki novi plameni jezik se rađa iz onog prethodnog, koji nestaje. Jedino vatra i voda kao krajnju posledicu imaju osećaj misterije, suočavanje s onim što bismo mogli da budemo, ali vatra je neposrednija. Uz vatru se nikada ne osećamo usamljeno. Vatra je naše prvo božanstvo.

Naravno da nisam mogao a da ne mislim na Avrama i Isaka, i pitao sam se da li to svaka priča u Bibliji potiče od Kaina. Sva caka je u testiranju čovekove spremnosti da ubije? Kain kao naša dobrota, naša vera, naša ubistvenost, kao naše spasenje? Biblija ni na šta ne upućuje. Samo zbunjuje.

Ne možemo zaista poverovati da su postojali dinosaurusi jer ne možemo da zamislimo toliki vremenski raspon. Možemo da vidimo njihove kosti i da kažemo da znamo kako su se kretali brontosaurusi i kolikim vratom su vitlali kroz vazduh, ali to nije isto što i verovanje. Verovanje je mnogo bliskije, mnogo intimnije od znanja. Dinosaurusi su se desili u drugom svetu. Ali ubijanje je i dalje tu. Ubijanje dolazi iz prošloga sveta i preklapa se s ovim našim, i ako smo u stanju da dopremo do njega, naši životi se dupliraju.

Biblija slavi mnoga ubistva. Golijat je bigfut, raniji i zverskiji oblik čoveka, i to je ono što najviše želimo da ubijemo, svoje suparnike, neandertalce i divove i druge, ranije čudovišne forme sebe samih. Ubijajući lovokradicu, ja sam, poput Davida, samo branio svoju porodicu i našu zemlju i naš zakon. Bio sam na strani Boga. „… i daću danas telesa vojske filistejske pticama nebeskim i zverima zemaljskim i poznaće sva zemlja da je Bog u Izrailju“

Velike boginje i kuga. Veliki potop. Jezik pretvoren u mrmljanje. Ponovno i ponovno brisanje čovečanstva. Biblija govori o našoj borbi protiv Boga. I nekako ispada da smo mi moćniji i to samo zbog naše volje, naše upornosti. Mi odbijamo da nestanemo s lica zemlje.

Taj talas što se lomi nad vama i sunce koje sija kroz njega a svaka šara na svetu je vidljiva, otkrivena, i božja kazna ne znači ama baš ništa jer ne možete osetiti da ste bili loši, jer niste tu oduvek, samo ste se zatekli na tom brdu kada je talas naišao.

Pohađao sam časove veronauke nedeljom otkad znam za sebe. To je jedini ustupak moga oca religiji. On nije išao u crkvu, već je slao mene, svoga jedinoga sina u svoje ime, ha-ha.

Jedini istinski trik je onaj kojim se prevari smrt, jer smrt je jedini istinski bog.