Goran Skrobonja

Još se živo sećao trenutaka koji su do svega doveli. Ono dete i njegova majka bili su demoni. Nosili su u sebi nečiste sile koje su ga plašile, ne toliko zbog toga što su pročitali njegove misli, otkrili mračne, pokopane tajne. Ono što mu je ulivalo strah bila je prevelika sličnost s osećanjem koje ga je izbezumljenog oteralo u šumu iz krvlju oskrnavljenog doma i kasnije pohodilo u košmarima; bila je to slutnja da će neka moćna ruka posegnuti iz ništavila i konačno ga odvući na neko užasno mesto, gde i najcrnja predstava o paklu izgleda kao turistički prospekt. Negde gde tužne i lepe žene bezuspešno pokušavaju da nasade odrubljenu glavu na truplo i te beslovesne pokrete produžavaju u večnost.

Jednima stalno svanjava, drugima se smrkava. Samo što te niko ne pušta da biraš svoj deo dana.“

Kada je stigao do džipa, okrenuo je leđa mraku i bacio poslednji pogled na odmaralište koje je u sebi sadržalo sve ono što je nekad voleo, sve što je mislio da je s vremenom izgubio, sve što je na trenutak ponovo pronašao i što mu je na kraju opet izmaklo, ovog puta zauvek.

Dok se opraštao od senki sa druge strane stakla, iza sebe je čuo nešto. Šuma je sanjala.

Okrenuo se nespretno i umalo pao na šljunak, a kada je pronašao oslonac, pred sobom je ugledao crne pse kako izlaze iz čestara i pokazuju mu zube.