Emil Zola

Nana pak, koja je govorila da je pregladnela, navali na rotkvice koje je grickala bez hleba.

vi ne možete ni dva minuta razgovarati s glupakom a da mu ne stavite do znanja da je glupak

Gospođa Raken više nije pokušavala da im otkrije gadosti koje su se krile iza setnog mira večeri četvrtkom. U razdoru među ubicama ona je otkrila krizu koja će, izazvana sudbinskim tokom događaja, morati da izbije jednoga dana, i najzad je shvatila da njeno učešće tu nije potrebno. Otada se povukla, prepustila je Kamijeve ubice posledicama koje će, kada tome dođe vreme, zločince ubiti. Samo je molila nebo da joj dâ dovoljno života da može da prisustvuje strahovitom raspletu koji je predviđala; njena poslednja želja bila je da napase pogled u prizoru najvećih muka koje će uništiti Terezu i Lorana.

Živela je usamljeno, nisu je zanimale ni radosti ni mučne brige svakodnevnog života; uredila je sebi miran život i tihu sreću.

Tereza, koja do tada nije rekla ni reči, posmatrala je pridošlicu. Nikada do tada nije videla pravog muškarca. Loran, krupan, snažan, svežeg lica, zadivio ju je. S divljenjem je posmatrala njegovo nisko čelo obraslo crnom i grubom kosom, pune obraze, crvene usne i pravilno lice punokrvne lepote. Za trenutak se zagledala u njegov širok, kratak, debeo i snažan vrat. Zatim se zaboravila i posmatrala je njegove velike ruke, koje je on raširio na kolenima. Imao je snažne prste. Pesnica mu je morala biti ogromna da bi njom mogao i vola da ubije. Loran je bio pravo seosko dete, pomalo nezgrapan u hodu, povijenih leđa, laganih i pravilnih pokreta, mirnog i jogunastog izgleda.

Želeo je da dobro jede, lepo da spava, da obilato zadovoljava svoje strasti, ali da se s mesta ne pomakne, a sve to da dobije bez trunke napora.

Slikar se naglo okrenuo i našao se licem u lice s Terezom. Nekoliko trenutaka su se posmatrali.

Zatim, naglim pokretom, Loran se sagnuo i stegao mladu ženu na svoje grudi. Zabacio joj je glavu i svojim usnama pritisnuo njene. Pokušala je da se odbrani divlje, besno, ali odjednom se predala, klizeći na zemlju, na pod. Nisu izmenili nijednu reč. Nemo i surovo bilo je njihovo delo.

Sa čuđenjem je Loran saznao da mu je ljubavnica lepa. On nikada nije video ovu ženu: vitka i snažna, Tereza se priljubila uz njega zabacivši glavu unazad, a po njenim obrazima rasuli su se žarko svetli i strasni osmesi. Lice ljubavnice kao da se preobrazilo. Dobila je neobuzdan i umiljat izraz; usne su joj bile vlažne, oči pune sjaja, blistala je. Mlada žena bila je, uvijajući se i previjajući, neobično lepa i strasna. Reklo bi se da joj je telo iznutra sijalo, da joj je iz puti buktala vatra. A oko nje, njena užarena krv i napeti joj živci takođe su odavali topla, prodorna i oštra isparenja.

Loran nikada nije imao takvu ženu. Bio je iznenađen, pozlilo mu je. Njegove ljubavnice ga obično nisu primale s takvom žestinom; bio je navikao na hladne i ravnodušne poljupce, na dosadne i zasićene ljubavi. Terezini jecaji i uzdisaji skoro su ga užasavali, ali su i razdraživali njegovu pohotnu radoznalost. Kada je napustio mladu ženu, teturao se kao pijanac.

Prugasti mačor Fransoa sedeo je nasred sobe. Težak, nepomičan, svojim okruglim očima posmatrao je ljubavnike. Izgledalo je kao da ih brižljivo ispituje, ne trepćući, kao da je izgubljen u nekom đavolskom zanosu.