Crvena soba

Svi mi moramo da verujemo u nešto. Naši snovi mogu biti Bog. Svim nama su potrebni snovi.“

„Zašto se ubila? Ne znam. Imala je tužan život, zar ne? Nisu mi poznate neke posebne prilike, ali ne znači da ih nije bilo. Verovatno zato što na kraju to bude lakše nego biti živ.“

Pokušavala sam da zadržim oči otvorene, ali sve mi je to bilo tako divno da bih mogla duže da izdržim - topla soba, duboka sofa, njegov jutarnji mantil sa njegovim mirisom obavijen oko mog golog tela, neobična hrana, neodređeno peckanje straha negde u stomaku, osećaj njegove ruke koja miluje moju kosu, zvuk njegovog glasa u mom uhu, kako izgovara moje ime. Njegov dah na mom obrazu. Osećala sam da klizim u blaženu tamu.

Otišao je iz sopstvenih pobuda. Ako sam mu nedostajala, onda sam mu sigurno nedostajala u zagrljaju druge žene; nedostajala sam mu dok je u rukama držao lice nekog drugog. Zato ga nisam želela. Želela sam nekog ko bi pripadao samo meni.

Postoji toliko mnogo stvari koje se mogu uraditi u seksu, pomislih, posmatrajući taj prizor; gestovi za koje mislimo da su samo naši pripadaju i drugim ljudima. Način na koji je palcem trljala njegovu donju usnu. Ja to radim.