Mrtve Duše

Njegova žena… uostalom, oni su bili potpuno zadovoljni jedno drugim. Iako je prošlo više od osam godina kako su se uzeli, još uvek su jedno drugom donosili ili parčence jabuke ili slatkiš ili orah, i govorili dirljivo nežnim glasom koji je izražavao potpunu ljubav: „Otvori, dušice, svoja ustašca da ti metnem ovo parčence!“

Šta je naš život? Dolina gde su se jadi nastanili. Šta je svet? Gomila ljudi koji ne osećaju.“

debeli nikad ne zauzimaju sporedna mesta, nego sve prva, a ako već gde sednu, oni sednu pouzdano i čvrsto

Svaki čovek koji je živeo i video svet i sastajao se s ljudima zapazio je ponešto što drugi nisu primetili i doznao ponešto što drugi ne znaju.

Srećan je putnik koji je dugo putovao, po hladnoći, lapavici i blatu, naslušao se zveke zvoncadi, davao kola na opravku, svađao se i imao posla sa buntovnim upravnicima poštanskih stanica, sa kočijašima, kovačima i svakojakim usputnim huljama – pa na kraju krajeva ugleda poznati krov i svetlost što iz kuće do njega dopire; kad ugleda poznate sobe, čuje radosne uzvike čeljadi koja mu trče u susret, žagor i trčkaranje dece, tihi govor što umiruje dušu i što se prekida vatrenim poljupcima koji su kadri rasterati sve tužne misli. Srećan je čovek koji ima porodicu i takav kut; ali teško samcu.

Nozdrjov je i u trideset petoj godini bio sasvim onakav kakav je bio u osamnaestoj i dvadesetoj: voleo je da se provodi. Žendiba ga nije nimalo izmenila, tim pre što mu je žena ubrzo otišla na onaj svet, ostavivši mu dva detenceta koja mu nimalo nisu bila potrebna. Nego, decu je nadgledala lepuškasta dadilja. On se nije mogao skrasiti kod kuće više od jednoga dana. Njegov osetljivi nos namiriše na nekoliko desetina vrsta gde je vašar s različitim skupovima i balovima; dok okom treneš, on je već tamo, prepire se i zameće svađu za zelenim stolom jer je imao, kao i svi takvi ljudi, malu strast za kartama.

Kao što smo već videli u prvoj glavi, on nije igrao karata sasvim pošteno i čisto, jer je znao mnogo raznih prevara i ostalih finoća, i zato se njegova igra karata vrlo često završavala drugom igrom: ili ga izudaraju čizmama ili njegovim gustim i vrlo lepim bakenbardima tako pokažu šta je prevara da se neki put vrati kući samo s jednim bakenbardom i to veoma retkim. Ali njegovi zdravi puni obrazi bili su od tako dobre građe i imali su u sebi toliko snage za rastenje da bakenbardi brzo nanovo izrastu, pa još lepši od pređašnjih. I što je najčudnije, i što se samo u jedinoj Rusiji može dogoditi, on se posle nekog vremena već opet nađe s tim prijateljima koji su ga tako izdevetali, i sastane sa njima kao da ništa nije bilo; što kažu, nikom ništa.

Nozdrjov je bio u nekom pogledu čovek za priču. Ni na jednom skupu gde on bude nije prolazilo bez nečega. Neminovno se dešavao ma kakav događaj

Nozdrjov je jamačno unekoliko poznat čitaocu. Svakome se dešavalo da viđa dosta takvih ljudi. Oni se zovu okretni momci; još u detinjstvu i u školi važe kao dobri drugovi, i pri svem tom bivaju veoma ljuto bijeni. Na njihovim se licima svakad vidi nešto otvoreno, iskreno, odvažno. Oni se brzo poznadu s tobom, i, dok se okreneš, već ti kažu ti. Prijateljstvo utvrde, misliš, zanavek, ali se gotovo svakad desi tako da se onaj koji se sprijateljio pobije s njim to isto veče na prijateljskoj gozbi. Oni su uvek govorljivi, dobro piju, nebojše su, viđeni ljudi.

Nažalost, debeli umeju bolje svršavati svoje poslove na ovom svetu nego tanki. Tanki više služe za naročite misije ili su samo na broju i tumaraju tamo i amo; njihova je egzistencija nekako suviše laka, vetrenjasta i sasvim nepouzdana. A debeli nikad ne zauzimaju sporedna mesta, nego sve prva, a ako već gde sednu, oni sednu pouzdano i čvrsto, tako da će pre mesto početi da puca i da se ugiba pod njima, a oni ipak neće pasti. Oni ne vole spoljašnji sjaj; frak na njima nije tako vešto skrojen kao kod tankih, ali je zato u njihovim šatulama blagodet božja. U tankoga za tri godine ne ostane nijedne duše da nije založena; u debeloga, dok pogledaš – pojavi se negde nakraj grada kuća, kupljena na ženino ime, pa na drugom kraju druga kuća, pa blizu grada seoce, pa i selo sa svima dohocima.

Čičikov se potpuno složio s tim, dodavši da ništa ne može biti slađe nego kad čovek živi u samoći, uživa u posmatranju prirode i pokoji put čita kakvu knjigu…

Nažalost, debeli umeju bolje svršavati svoje poslove na ovom svetu nego tanki. Tanki više služe za naročite misije ili su samo na broju i tumaraju tamo i amo; njihova je egzistencija nekako suviše laka, vetrenjasta i sasvim nepouzdana. A debeli nikad ne zauzimaju sporedna mesta, nego sve prva, a ako već gde sednu, oni sednu pouzdano i čvrsto, tako da će pre mesto početi da puca i da se ugiba pod njima, a oni ipak neće pasti. Oni ne vole spoljašnji sjaj; frak na njima nije tako vešto skrojen kao kod tankih, ali je zato u njihovim šatulama blagodet božja. U tankoga za tri godine ne ostane nijedne duše da nije založena; u debeloga, dok pogledaš – pojavi se negde nakraj grada kuća, kupljena na ženino ime, pa na drugom kraju druga kuća, pa blizu grada seoce, pa i selo sa svima dohocima. Najzad, debeli, pošto posluži bogu i gospodaru, pošto zasluži sveopšte poštovanje, ostavlja službu, preseljava se i postaje vlastelin, čuven ruski gospodin, gozben čovek, pa živi, i lepo živi. A posle njega opet tanušni naslednici spiskaju, po ruskom običaju, što brže mogu sve očevo imanje.