Jesen skupljača

Шта ли­шће са­ња зи­ми?

Сан.

О че­му?

Ле­по је ви­си­ти.

На сла­бост ду­ха на­ста­ви­ла се лом­ност ме­са. Стру­је је­зе те­ку низ ко­сти.

Ми­сле да их оно што не зна­ју не­ће до­та­ћи.

Ни јед­на ши­фра, као ни тај­на, ни­је ве­чи­то одо­ле­ва­ла и оста­ла нео­д­го­нет­ну­та, а до­ми­шља­тих пи­са­ра увек има

Ње­го­ви сти­хо­ви већ бле­де под сун­ци­ма до­ла­зе­ћих да­на

. Же­на је про­кли­ња­ла де­мо­не на ко­њи­ма и смрт ко­ју су но­си­ли у зви­жду­ку, про­кли­ња­ла се­бе што се ни­је под­мет­ну­ла под нај­бли­жу оштри­цу, про­кли­ња­ла све­тло и мрак.

Пред та­квом по­ша­сти ни­је би­ло спа­са и бе­сни ко­ња­ни­ци ла­ко су се­кли, из­ви­ја­ју­ћи се у се­дли­ма, не­по­мич­не при­ли­ке по­гле­да упр­тог у сун­це или тло. Ни­ко их ни­је гле­дао у очи јер се ка­зна бо­го­ва не­ба и зе­мље че­ка по­ни­зно.