Deca noći

Ja sam iz sedla nadgledao ponovnu izgradnju te drevne srpske ruševine.

Čaušeskuovi drakonski (a to je reč koja ima isti koren kao reči „dragon“, „drakul“ i „Drakula – sin zmaja“) propisi o kontroli rađanja i oporezivanju svake porodice sa previše dece doveli su do toga da je više od 60.000 dece prosto odbačeno u ogromne magacine koji su predstavljali sirotišta: zamislite petsto metalnih kolevki u velikoj, hladnoj, prenatrpanoj prostoriji. Medicinska nega u tim sirotištima – što ću uskoro lično otkriti – bila je… zanimljiva. Deca gotovo nikada nisu vađena iz kolevki i kaveza, nikada nisu grljena i dodirivana i nikada im nije pružana nikakva ljubav, a bolničarke su prolazile između njih i davale im injekcije krvi odraslih – da dobiju snagu. Ta teorija je najveću popularnost doživela negde 1985. (Upotrebljavali su čak i isti špric za desetinu dece.) Koristili su „krv odraslih“ koju su kupovali od davalaca sa ulica Bukurešta i drugih velikih rumunskih gradova, a to su uglavnom bile HIV pozitivne prostitutke, narkomani i beskućnici. Bolničarke u rumunskim stovarištima smrti ubrizgavale su deci hepatitis B i sidu.

Spavaća soba sada je bila jedna od najvećih ostava iznad restorana. Pre pet vekova bila je spavaća soba. Moja spavaća soba.

Rodno mesto Vlada Cepeša u Sigišoari u Transilvaniji.

Starac je digao prst s dugačkim žutim noktom. „Zavisnost od moći, doktorko Nojman. Zavisnost od slobode da se radi šta ti se prohte. Zavisnost od nasilja bez posledica. Jeste li u torbi poneli i lek za to?“

Kad putuje po Transilvaniji, čovek zbog nečega postane sujeveran

„Postoje desetine gradova i lokacija koje su bile važne Vladu Cepešu i koje mogu biti deo rituala koji ima veze s njim. Brašov, Sibinj, Ramniku Valča, tvrđava Rišnov, Bran, Temišvar, Sigišoara, pa čak i sam Bukurešt.“

Kejt je liznula usne. „O’Rork… zašto si ti ovde? Zašto si pošao sa mnom?“

Tada ju je pogledao, a sive oči su mu izgledale veoma bistro i veoma iskreno. „Ti si me pozvala“, rekao je.

Kejt je shvatila da se tiho smeje. Kada je iznenadna, ledena kiša popustila, ponovo je digla lice ka sivom nebu i tiho rekla: „Ne možeš ti meni ništa.“ Nesreća je za Kejt uvek bila ženskog roda. A isto je bilo i sa pojmom boga.

U to doba crkva je bila tek još jedna suparnička sila – i to nemilosrdna – uprkos pokušajima da pobožnošću prikrije svoje pohlepne, grabljive mahinacije. Sumnjam da se to promenilo.