Ciao bella

„Razmislila sam o tome šta bih volela da radim u životu.“

„To je lepa vest. I? Šta biste voleli da radite?“

„Ništa! Da dobijem na lotou i odem negde gde ima sunca.“

„Ha-ha, Ana!“

Stvari počnu da postoje kada ih imenujemo. Uvek sam mislila da će one nestati ako se pravimo da ne postoje.

Znate, ona voli da kaže kako su deca njene dece njena dvostruka deca. Ona je meni dvostruka majka.“

Uskoro odlazim, ali odlučujemo da do tada uživamo najviše što možemo. Na italijanskom postoji izraz koji se odnosi na ljubav između prijatelja. Da bi se opisala ta ljubav, drugačija od one prema voljenoj osobi, ali isto tako snažna kao ona, kaže se: „Ti voglio bene“, doslovno: „Želim ti dobro.“ To tačno izražava ono što osećam prema tim dvema ženama: želim im dobro. Želim da uvek budu dobro, da budu srećne i želim da budem srećna zbog njih. Uveče, u krevetu, čekam da zaspe. Poljubim ih u čelo, promrmljam: „Vi voglio bene“ i zahvalim im što postoje.

U šumi je jednoga dana, kaže legenda, izbio ogroman požar. Sve životinje su, prestrašene i skrhane, nemoćno posmatrale katastrofu. Samo mali kolibri odlazi da potraži neku kap vode, koju bi uzeo u kljun kako bi je bacio na vatru. Oklopnik, koga nervira njegov očajnički trud, kaže mu posle nekog vremena:
„Kolibri! Jesi li poludeo? Zar misliš da ćeš tim kapima ugasiti vatru?“
„Znam da neću“, odgovara kolibri, „ali činim ono što mogu.“

„Italija je moja biološka majka, a Francuska je moja usvojiteljka. Volim je i zahvalna sam joj za sve što je učinila za mene. Savršeno sam svesna njenih dobrih strana i koliko imam sreće što živim u jednoj ovakvoj zemlji. Ali ipak nam je lakše da idealizujemo biološku majku. Maštam o njoj, nedostaje mi i naši susreti su uvek vrlo uzbudljivi. Sa Italijom proživljavam strastvenu ljubav u kojoj nema mesta za razum. Odlazim iz nje pre nego što njeni mnogobrojni problemi i mane počnu da bodu oči. Radije žmurim. Mogu to sebi da priuštim zato što živim daleko od nje. Duboko u sebi osećam se kao Italijanka, u mojim venama teče umak od paradajza. Praktično sam stoprocentna Italijanka. Tačno je da mi se majka rodila u Francuskoj, ali njeni roditelji su Italijani. Moji koreni nisu ovde. Zemlju koja me je usvojila volim na jedan drugi način, ta ljubav nije toliko snažna, ali je se nikad neću odreći. Da nisam rođena kao Napolitanka, volela bih da sam se rodila kao Parižanka! Uostalom, toliko volim prestonicu da u julu vodim tamo prijateljice za vikend!“

Oduvek sam, dakle, pisala. Na napolitanskom, italijanskom, francuskom. Oduvek sam obožavala da pišem, pokušavala da pronađem prave reči, savršene obrte, na najbolji način opišem neku situaciju ili trenutak, izrazim neku misao.
Volim da pišem zato što pisanje nije bučno. Pisanje nam omogućava da vrištimo u tišini, plačemo bez suza, komuniciramo ne govoreći.
Pričanje je zastrašujuće.

za koju ne hajemo pre trudnoće, a koja je tako važna kad prestane da obavlja svoje osnovne funkcije! Volela bih da pronađem žene slične sebi. Nesavršene, često nedorasle situaciji. Majke koje se ne oduševljavaju svom novorođenom decom na svetu zato što priznaju da je većina stvarno ružna. Majke koje preskaču stranice kad uveče čitaju priču za laku noć. Ukratko, normalne majke. One sigurno postoje, zar ne?“

„A šta tražite?“
„Neko mesto na kome ne bih osećala grižu savesti. Mesto na kome bi se sve majke okupljale uveče, posle napornog dana, i smejale se svakodnevnim zgodama i nezgodama. Želela bih, takođe, da srušim sve te tabue o majčinstvu i trudnoći, koja ne mora da bude srećno razdoblje, o majčinskom instinktu, koji ne mora da bude urođen, o toj prokletoj međici,

U nekim situacijama ’strahovi mogu da se nose dođavola’.“