Druga smrt

Čitavog života tražite ljubav i bliskost; tražite bezuslovnu odanost i priznanje. Od roditelja, prijatelja, partnera. Svi dajemo obećanja jedni drugima i verujemo im, ili se bar pravimo da im verujemo. Ne prestajemo da se nadamo da nismo sami. A opet, u trenucima velikih kriza i crnog očaja, jedina osoba koja može da nas spase smo mi sami. Niko drugi to nije u stanju.

Znam da se sve desilo previše brzo. Mislim na venčanje. Ionako nisam tip koji se lako skrasi ali znam da smo se dobro uklopili. Bar ja jesam. Možda Čarli nije, možda sam ja loša prilika. Ali o braku se mnogo ne razmišlja, brak se živi. Držiš se onoga što imaš. Držiš se ljubavi.

Ništa napolju ne može da bude tako loše kao ono što se događa u mojoj glavi.

Izlazim u vrt i posmatram kako mi stopala ostavljaju tragove u vlažnoj travi. Govorim sebi da ništa ne traje večno. Uskoro će proleće. Uskoro će opet proleće.

Ne pomažu mi da ozdravim. Naprotiv, pogoršavaju mi stanje.

Osećam se kao automobil kojem treba celokupan remont ali umesto u radionicu, odvoze ga na deponiju starog gvožđa gde je brdo automobila nabacanih jedan preko drugog, odvaljenih vrata, iščupanih radio-aparata i svega vrednog, a potom ostavljenih da rdaju.

Kada se ulazna vrata zatvore, kuća postaje sablasno tiha. Sama sam. Spolja dopiru prigušeni zvuči graktanja ptica i automobilskih sirena. Tamo su ljudi koji me mrze, neki iz dobrih, neki iz loših razloga, a neki bez ikakvog razloga. Ima ih svuda. Pokrivam se preko glave i skupljam kolena do brade. Lice zarivam u dlanove i neutešno plačem.

Želim da ga pitam, S kim spavaš? Znam da postoji druga žena: u poslednje vreme je previše predusretljiv i istovremeno tako dalek. Najednom deluje mlađe, uglađenije, energičnije, podsećajući na mladića u kojeg sam se zaljubila pre godinu dana. Želim da vrisnem: „Kada ćemo prestati da lažemo jedno drugo? Zašto ne izbacimo svu prljavu, toksičnu istinu i osudimo je, izrugamo joj se?" Umesto toga spuštam dlan na njegov obraz i zarivam lice u jastuke.

Kasnije se tucamo, vodimo ljubav, jebemo se. Ne znam kako to da nazovem jer mi se ništa od toga ne radi, samo mi se spava, spava, spava, ali ne mogu to da mu kažem. Ne posle svega. Kada mi se osmehne na onaj poseban način, uzvraćam mu iako mi je lice zategnuto i oči me peckaju. Kada me uzme u naručje, stavljam ruke oko njega i privlačim ga sebi, mrmljajući mu na uho. Ali on ne zna, niti sluti da uopšte više nisam tu.