Zanimljiva istorija Srba u 147 priča

Београд је био преплављен дневним листовима, а њихов списак био је подугачак: Београдске новине, Трговински гласник, Вечерње новости, Мали журнал, Дневни лист, затим партијски листови: Самоуправа, Видело, Исток, Српска застава… а убрзо ће се појавити Политика, Правда, Одјек, За отаџбину и неколико недељних, повремених, боље рећи краткотрајних листова.

Нема сумње да се негде спрема ново издање, које ће нам протумачити оно што сада проживљавамо.

Историчар Албер Мале дошао је у Београд 1892. године да буде професор дипломатске историје малолетном краљу Александру и на двору остао две године. По повратку у родну Француску објавио је дневник из српске престонице. Записао је: „Поставите Србину питање: ’Шта си?’ Неће никада рећи ’Ја сам Србин из тог и тог краја’, него ’Ја сам либерал, радикал или напредњак’.“

Либерале је предводио Јован Ристић, напредњаке Милан Пироћанац и Милутин Гарашанин, а радикале Никола Пашић. Странке су се смењивале на власти, а одлазак у опозицију значио је губитак положаја, некад и слободе, а некад – и живота!

Глумицу Елизабет Тејлор (1932–2011) Амерички филмски институт прогласио је за највећу глумицу XX века.

Доцније, са балкона Народног позоришта од покојника се опростио Бранислав Нушић, речима које су ушле у уџбенике. Беседу је почео са: „Је ли то твоја последња прича, Стево? Зар та чврсто склопљена метална књига, зар је то твоје последње дело?“

Ја ваистину Божју, никад нећу за тобом заплакати, јер када бих то учињела ја не бих била твоја права мајка. Треба да плачу оне мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја.

Поповић је, на пример, пронашао посвете пријатељима исписане Вујићевом руком: „в Тријесте 1 јануарија 1805“… „Како то може бити кад је он баш тога дана био у Александрији, неколико стотина миља од Трста?“, питао се Поповић.

Од 1926. до 1927. године био је председник Лиге народа, организације која је претходила Уједињеним нацијама. Ово се заборављало кад се Вук Јеремић славио као „први наш човек“ који је досегао функцију председника Генералне скупштине УН.

пуковника Александра Машина, под чијом је командом преврат и извршен.

У већим градовима, где се смртна казна чешће извршавала, одређивало се стално место на периферији. У Београду је до 1903. године то била Карабурма, па се говорило: „Завршиће тај на Карабурми!“, кад би се повела реч о рђавом човеку или лошем ђаку.