Mileva Ajnštajn: Teorija tuge

Милева је свјесна да поново збраја своје промашаје, али не може другачије. Напустила је Лизерл због Алберта. Запустила је једног сина због другог, а Алберта због дјеце. И напокон, запустила је себе.

Нема горе неизвјесности и страха од ослушкивања болесног дјетета како дише.

Смрт дјетета је тако самотно искуство, чак и кад дијете има оба родитеља. Њихова бол никада није заједничка. Очева и мајчина бол толико су различите.

Знала се у то увјерити кад би љети свратила у једину сластичарну у Каћу, селу у којем је родитељско имање, и угледала каквог момка како намјешта фризуру пред огледалом на зиду, одмах поред упозорења

Понекад ме запањи колико мало знамо о себи, о свом унутрашњем свемиру.

Психичким болесницима није потребно разумијевање, ви не можете разумјети њихов свијет.

Лијепо је имати супериорног оца, али понекад и тешко. Човјек се осјећа тако безначајним.*

Баш си ме насмијала кад си ми запријетила мемоарима, зар ти није пало на памет како никога не би било брига за такве шкработине да човјек о којем пишеш није постигао нешто изузетно. Ако је нетко нула, нема му помоћи, тај треба бити фин и скроман и шутјети. То ти је мој савјет.*

Туге се збрајају, као у математици

Свака је болест тијела подношљивија од психичке болести