Roman koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim a obnavlja večno razarajuće pitanje da li smo saznali sve što je važno o najbližima? Da li smo se — za života — dovoljno ispričali? Da li je, drugim rečima, moguće naknadno „popunjavanje praznina“, makar kao oživotvorenje „lične utopije“.
Roman Krpljenje paučine opisuje dirljiva nastojanja sina da obnovi pokidane niti porodičnog tkanja, da ponovo uspostavi sudbinske važne pojedinosti očevog života, da naknadno složi kockice jedne mučeničke ali i izuzetne sudbine u mučnome vremenu kada je porodica bila jedino utočište i odbrana od političkog i svakog drugog nasilja.
„U neumoljivom preispitivanju pisac se — poput Danila Kiša — u potrazi za ocem, koji je za života češće bio odsutan nego prisutan, kreće stazom bolnih uspomena sve do okrutnog saznanja da se ono što je bilo ni na koji način osim u sećanju i priči ne može oživeti i izmeniti.“
(Iz recenzije Milete Aćimovića Ivkova)
„Stapajući mozaik jedne tragične sudbine, mereći i opštost i detalj na najosetljivijem tasu, pisac je u romanu Krpljenje paučine podigao spomenik bezmernoj ljudskoj patnji i stradanju.“
(Rada Saratlić, Politika)
