Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba

Веровали у постојање лапота или не, остаје чињеница да се у неким селима као што је Велики Извор код Зајечара и дан-данас за неког ко је стар и неспособан каже да је „готов за мотку“

Први српски телевизор, назван „Тесла 59 ТВ“, имао је екран дијагонале 43 центиметра, и био тежак целих 20 килограма. Имао је 12 канала, а слика је постојала само на једном. Укључивао се у струју преко уређаја званог „стабилизатор“. Направљен је у фабрици Никола Тесла у Београду, а онда је политичком одлуком, производња пребачена у Ниш.

Најпродаванији апарат Електронске индустрије из овог града био је „амбасадор“, а ТВ пријемници прављени су и у Загребу (РИЗ – Радио-индустрија Загреб), Крању (Искра), и Бањалуци (Чајавец). Кад је почела производња колор телевизора, у прави план је избило Горење из Словеније.

Београђани су у капитализам ушли затворених очију – због дима са роштиља!

Од 1. до 15. децембра 1914. и од 16. октобра 1915. до 1. новембра 1918. године Београд је био под окупацијом.

Ђорђе Ђока Јовановић (1861–1953), осим што је важио за одличног педагога, израдио је и низ споменика и биста. Његово је дело Споменик косовским јунацима у Крушевцу, затим Вуку Караџићу по којем се читав крај у Београду зове „код Вука“, кипа Јосифу Панчићу на престоничком Студентском тргу…

а 1920. године, као министар вера, обнавља Пећку патријаршију и бира првог патријарха…

Године 1889. откупио је Мале новине и од њих направио први модерни дневник у Србији. Спустио им је цену на пет пара (отуда код нас израз „петпарачки лист“)

На надгробној плочи стоји му епитаф који је сам одредио: „Димитрије Давидовић, сав Србин.“

Вукановићи су од Министарства просвете добили право да Прву српску сликарско-цртачку школу наследе од њеног оснивача Кирила Кутлика.

Бета Вукановић је у српској престоници, по доласку, приредила изложбу. Била је то прва сликарска изложба приређена у Србији.