Jednom rečju, dragi moj, tajna bogatstva u književnosti ne leži u radu, nego u tome da se iskoristi tuđi rad.
Puna dva sata u Lisjenovim ušima sve se uređivalo novcem. U pozorištu kao u knjižarstvu, u knjižarstvu kao u uredništvu lista, o umetnosti i o slavi nije bilo govora. To kretanje velikog klatna, koje se zove Novac, udaralo ga je po glavi i po srcu razbijajući ih u komade (…) Setivši se večeri provedenih sa drugovima iz Ulice četiri vetra, jedna suza zablista u pesnikovim očima.
— Šta vam je? — upita ga Ejen Lusto.
— Vidim poeziju u blatištu — reče on.
— E, dragi moj, vi još imate iluzija.
Kroz priču o Lisjenu Šardonu, mladom pesniku iz Angulema koji očajnički pokušava da uzgradi ime u Parizu, Balzak maestralno prikazuje pogubnost provincijskih ideala i dvoličnost aristokratskog društva. Zgodan i ambiciozan, ali naivan, Lisjen u prestonicu dolazi s velikim očekivanjima da bi ga ubrzo porazila surova pariska realnost.
Uskraćen za društveni položaj za koji misli da mu pripada, Lisjen će ubrzo svoje težnje ka visokoparnoj poeziji zameniti lešinarskim novinarstvom, a njegov sve dublji moralni pad zapretiće da mu ugrozi život…
Napisan između 1837. i 1843, roman Izgubljene iluzije možda bolje od bilo kog drugog od preko devedeset autorovih romana otkriva prirodu i veličinu Balzakovog genija.
„Izgubljene iluzije tragikomičan su herojski spev o tome kako kapitalizam prožima duh. Tema romana je ovo: književnost postaje roba (a s njom zajedno i svaka ideologija).“
— Đerđ Lukač
Bio je omalen i trbušat, kao mnogi od onih starinskh žižaka koji troše više ulja nego stenjaka, jer preterivanje u bilo čemu vodi telo putem koji mu je svojstven. Od pića, kao i od nauke, debeo čovek se još više goji, a mršav postaje još mršaviji.
