Demon školske biblioteke

EKIPA
Miris nadolazećeg leta već se osećao u vazduhu. Ekipa dvanaestogodišnjaka sedela je na pločniku ispred škole. Pristojno popunjeni dečak je otkinutom grančicom uporno bockao uvo svog visokog prijatelja, koji se nervozno branio.

– Daj, Zubo, jesi li mutav? Sredi se, koji ti je?

Simpatični debeljko se kikotao.

– Ajde više prestani s tim glupim poukanjima da ti ne bih zašiljio jednu preko nosa, je li ti jasno?

Društvo se nasmejalo. Debeljkov je suvonjavi prijatelj bio veoma smešan kad bi se naljutio. Mrklja je smišljao nove reči, izvrtao postojeće i uvodio svakojake čudne izraze.

Grančica se i dalje uporno kretala u pravcu Mrkljinog uveta.

– Znaš, Zubo – dreknuo je Mrklja iznervirano – kad te jednom obrzofitiljim preko te glupe glavurde i namlatim te kao babu u salati… – nije ni dovršio, a ekipa je veselo uskliknula:

– Babu u salati! Babu u salati! Misliš ’vola u kupusu’! – viknula je Inka, iako nikada nije shvatala zašto bi neko tukao jadnog vola koji se gosti kupusom. To je stvarno zvučalo okrutno i nije joj se sviđalo.

– A šta ti znaš, ti slamasta kukljasta ofrljena baburo? Pa valjda je logičnije namlatiti babu u salati, nego jadnog vola koji jede kupus! – sada je dreknuo već vidno iznervirani Mrklja, i to tako snažno da je Zubi grančica odletela pravo u šaht pored trotoara.

– Daj, Mrklja, vidiš da te zeza, što se pališ na svaku? – javio se crnokosi Boris i nastavio:

– Totalni ste ludaci!

– Ma, vi ste svi totalno nezrela dečurlija! – rekla je smeđokosa devojčica sa naočarama. Zara je oduvek bila odlična učenica, nešto ozbiljnija od svojih vršnjaka.

– Pa to nema veze ni sa čim – rekao je Mrklja. – Zvuči kao da su je pisali oni blentavi mljeskavci iz osmog C!

Čak je i Zara krenula s njima.

Deca su se razmestila kako je Boris rekao. Čak je i Zara krenula s njima. Bilo bi glupo ne podržati prijatelje.

Zara je oduvek bila odlična učenica, nešto ozbiljnija od svojih vršnjaka.

Simpatični debeljko se kikotao.

– Ajde više prestani s tim glupim poukanjima da ti ne bih zašiljio jednu preko nosa, je li ti jasno?

Društvo se nasmejalo. Debeljkov je suvonjavi prijatelj bio veoma smešan kad bi se naljutio. Mrklja je smišljao nove reči, izvrtao postojeće i uvodio svakojake čudne izraze.

Grančica se i dalje uporno kretala u pravcu Mrkljinog uveta.

– Znaš, Zubo – dreknuo je Mrklja iznervirano – kad te jednom obrzofitiljim preko te glupe glavurde i namlatim te kao babu u salati… – nije ni dovršio, a ekipa je veselo uskliknula:

– Babu u salati! Babu u salati! Misliš ’vola u kupusu’! – viknula je Inka, iako nikada nije shvatala zašto bi neko tukao jadnog vola koji se gosti kupusom.

– I ja sam mnogo puta pokušavao da otvorim ta vrata, ali nije išlo – nastavio je dečak – od tada sam ovde.

Svi su se zabezeknuto pogledali, iako se činilo da povratak kući više nije dolazio u obzir. Krenuli su prema vratima dvoje po dvoje, sve dok nisu svi ušli unutra. Za njima su se vrata zalupila snažnim treskom, a grmovita stazica je opet utonula u mrak.

Ma kakva koverta? Tu se ne misli na pismo, već pismo – rekla je.

– A ti nisi luda, već si samo luda!