Nesreća bez želja

Reč „siromaštvo“ bila je lepa, na neki način plemenita reč. Iz nje su odmah izvirale predstave kao iz starih školskih knjiga: siromašan, ali čist. Čistunstvo je siromašne činilo sposobnim da žive u društvu. Socijalni napredak zasnivao se na vaspitanju o čistoći; ako su bednici postajali čisti, „siromaštvo“ je bivalo obeležje časti. Beda je tada, za one koje je pogodila, bila samo prljavština asocijalnih u nekoj drugoj zemlji.

Postala je neutralno biće, otuđivala se u svakodnevnim tričarijama.

Nije, dakle, postala ništa, a nije ni moglo od nje nešto više da postane – to joj nije trebalo čak ni predočavati. Već tada je govorila „u ono moje vreme“, mada joj je bilo jedva trideset godina. Do tog vremena nije ništa „prihvatala“, sada su životni uslovi postali tako bedni da se prvi put morala urazumiti. Postala je razborita mada ništa nije razumevala.

U svojoj bespomoćnosti držala se uspravno, i postala je pritom viša od sebe same. Postala je povredljiva i prikrivala je to strašljivim, prenapregnutim dostojanstvom iz kojeg se pri najmanjoj uvredi odmah panično javljalo bespomoćno lice. Bilo je sasvim lako poniziti je.

Osećali ste se slobodni – ali to niste mogli da ispoljite.

„Žensko rumenilo“, čak i u radosti, jer se te radosti trebalo stideti; u tuzi ne bledite, nego pocrvenite i, umesto da vam grunu suze, obliva vas znoj.

Nikada se nisu razišli jer nikada nisu istinski ni bili zajedno.

ono na šta ste po zakonu imali pravo morali ste stalno iznova tako tačno dokazivati da ste ga, kad je konačno odobreno, primali zahvalno, kao dokaz milosti.

Prevareni za sopstvenu prošlost i sopstvena osećanja,

Prijateljstvo je u takvom životnom obliku, svedenom velikim delom na vođenje domaćinstva i obično sastavljanje kraja s krajem, u najboljem slučaju značilo da si sa drugim prisan, ali ne i da imaš poverenja u njega.