Kraljica senki

Kako je to bilo?“, tiho je upitala Manon. „Voleti.“

Jer to je bila ljubav – ono što je možda jedina Asterin od svih Gvozdenzubih veštica osetila i otkrila.

„Bilo je to kao da sam svakog dana pomalo umirala. Ali kao da sam bila živa. Bila je to radost toliko potpuna da je bila bol. To me je uništilo, raščinilo i prekovalo. Mrzela sam to jer sam znala da ne mogu da pobegnem i znala sam da će me to zanavek promeniti. A ona mala veštica... i nju sam volela. Volela sam je neopisivo – ne mogu da ti kažem ništa drugo osim da je to bila najmoćnija stvar koju sam ikada osetila, veća od besa, od požude, od magije.“

Nekada je mislila da je rođena da postane kraljica.

U međuvremenu je naučila da je rođena da bi bila vučica.

Ta divljina, ta neukrotiva žestina… Nisu porod slobodnog srca, već srca koje je spoznalo očaj tako potpun da je jedini način da mu pobegne bio da živi jarko i nasilno

„Od tebe me ne bi iznenadilo da mi saopštiš neko lažno mesto, pa da nosim kamenje na pogrešan grob.“
Ne cveće – nikada cveće u Terasenu. Umesto toga, nose malo kamenje na grobove kako bi označili da su bili, kako bi saopštili mrtvima da i dalje pamte.
Kamenje je večno – cveće nije.

Peto poglavlje

Oči kraljeva Valga…

Naučila sam da daleko više cenim ljude koje imam u životu

„Naravno da volim lepe i skupocene stvari – misliš da ne obožavam ove haljine i nakit? Ali na kraju krajeva… sve je to potrošno.

napokon, Elin Ašriver Galatinijus se vratila kući.

Dobro došla kući, Elin.“
Zemlja golemih planina – Jelenroga – prostirala se pred njima, s dolinama, rekama i brdima; zemlja neukroćene divlje lepote.
Terasen.
A miris – borova i snega… Kako to da nikada nije shvatala da joj Rovan miriše na Terasen, na dom? Rovan joj je prišao dovoljno blizu da je dodirne po ramenu i promrmljao: „Osećam se kao da sam celog života tragao za ovim mestom.“