Ada

Na kraju, kada saberete sve vreme koje ste dirinčili da biste održali goli život, ispada da ste pola svoga veka proživeli po tuđim pravilima; dodate li tome vreme provedeno u spavanju, ostaje vam sasvim malo za slobodan život! Jedva jedna četvrtina ljudskog veka ili možda još manje... To bi trebalo tačno izračunati! Kako je to tužno!

Gradio je godinama od krpica, otmenih mirisa, časova klavira i engleskog tu skupocenu devojku, baš kао što mnogi kolekcionari decenijama sakupljaju u potaji dragocene zbirke, živeći pritom kao puki siromasi.

Jedna ada nasukala se tako na Dunavu, odmah ispod Pančevačkog mosta, i zove se Ada Huja jer preko nje huji vetar; druga je zalutala čak u kopno i postala varoš usred Bačke, pošto joj je dojadilo potucanje po reci.

Radio sam dugo na lepom izražavanju i vi verovatno primećujete da se izražavam glatko i, moglo bi se reči, gotovo književno, sem što mi se ponekad omakne po koja psovka. Ali, šta da se radi – živi smo ljudi!

nije bio bliže nebu kao u toj mansardnoj kancelariji niskog stropa, kroz čije je prozore mogao da vidi veliki kvadrat neba i da posmatra večno putovanje oblaka, nailazak oluja, ili da, gotovo pod prstima, u danima bez vetra, oseti fino sivkasto tkanje smoga.

Albert Kami, naime, tvrdi da je za dokolicu potrebno mnogo više snage nego za rad! – pokušah da joj objasnim. – Dokolicu, po njemu, mogu da izdrže samo izuzetno snažni duhovi dovoljni sami sebi...

Zašto je čovek prisiljen da polovinu dana provodi radeći nešto što ne voli? – pitao se Pop mešajući zapršku u tiganju. – Da bi onu drugu polovinu živeo kako mu se dopada!

Riblja čorba, inače, glavno je jelo ljudi sa reke i kuva se na najmanje dvesta načina. Svaka čorba, naravno, liči na svog kuvara: neke su tanke i vodnjikaste, druge rasipničke – guste kao mulj iz koga je riba vađena, a u trećim se jedva pronađe po koja koščica od šarana, toliko se riba raskuvala! U nekim čorbama, opet, nema ni kapi čorbe. Sve samo meso! Svako od kuvara čuva svoj recept i ne otkriva ga ni za šta na svetu, misleći da je njegova čorba najbolja. Najgore su one takozvane „turističke čorbe“ za amatere, u koje kuvari tresnu oko pola kile najljuće aleve paprike po tanjiru, jer zamišljaju da će tako najbolje ispoljiti svoju kulinarsku strast – svima liju suze na oči i peče grkljan, a niko ne sme ni da zucne, da ne bi ispao smešan i naivan, nego hvale i zapisuju najlepše utiske u Knjigu utisaka, kako ništa slično nisu jeli u životu. I nisu. Svakako, najintelektualniju riblju čorbu kuvao je veliki matematičar Mihailo Petrović, zvani Mika Alas – „Srbin koji je najbolje računao“. Pričaju stari ljudi na Savi da je svakoga petoga decembra, na dan svetog Filimona – zaštitnika alasa, kuvao riblju čorbu za petsto zvanica.

Biti zaljubljen u nekoga kome nije ni do čega, moguće je samo na filmu. Jer film, baćo, traje svega dva sata!

Slavio je pet rođendana (dva puta se, kaže, ponovo rodio, kad se razveo od svojih bivših žena, jedanput, kad je došao da živi na Adu, a peti put kada je mene upoznao!), imao je dve krsne slave i sve državne praznike na raspolaganju; dodamo li tome Božiće i Uskrse, dve Nove godine (državnu i pravoslavnu), kalendarske početke leta, jeseni, zime i proleća, kao i mnoge druge prilike da se nešto slavi i proslavlja, saberemo li uz to i sve one dane kada ne valja da se radi; kao što su nedelje, trinaesti u mesecu i po petak-turski svetac u svakoj sedmici, kada ne treba ništa započinjati, postaće vam jasniji njegov stil – večiti pokretni praznik.