Slatka melanholija: Kako nas tuga i čežnja upotpunjuju

Mi mislimo da želimo večni život, ali možda zapravo želimo idealnu, bezuslovnu ljubav; svet u kome lavovi stvarno spavaju s jaganjcima; svet u kome nema gladi i poplava, koncentracionih logora i arhipelaga Gulag; svet u kome odrastajući učimo da volimo druge onako neizmerno kao što smo nekad voleli svoje roditelje; svet u kome će nas drugi večno obožavati kao najdraže dete; svet stvoren na potpuno drugačijoj logici od naše u kome jedna vrsta ne mora da jede drugu da bi opstala.

Zaključila sam da melanholičnost nije, kako smo skloni da mislimo, samo trenutno osećanje ili iskustvo. To su i nečujna snaga, način života, čuvena tradicija – koji su u jednakoj meri zanemareni koliko su i bogati ljudskim potencijalom. To je autentičan, oplemenjujući odgovor na problem života u ovom krajnje nesavršenom a s druge strane neumoljivo lepom svetu.

Dom nije nikakvo mesto. Dom je tamo gde je predmet čežnje i ne osećate se dobro sve dok ne budete tamo

Melanholija je skriveni temelj naših letova na Mesec, remek-dela i ljubavnih priča. Zahvaljujući čežnji izvodimo mesečeve sonate i pravimo rakete za let na Mars.

čežnja otvara veličanstvena vrata pripadnosti.

što u vama izaziva patnju takođe budi osećaj velike ljubavi

melanholičan temperament možda deluje kao pasivan, neproduktivan i zaglibljen u čežnji. On žudi za onim što je moglo da se desi ili što bi tek moglo da se desi.
Međutim, čežnja je prikriveni impuls. Ona je aktivna a ne pasivna; u sebi ima nešto kreativno, nežno i božansko. Kad čeznemo za nečim ili nekim, mi posežemo za tim, krećemo se ka tome. U engleskom jeziku, reč longing (čežnja) potiče od staroengleskog langian, što znači „narasti“, i nemačkog langen – dohvatiti, izdužiti se. Reč yearning (žudnja) jezički se vezuje za glad i žeđ, ali i za želju. Na hebrejskom, ona ima isti koren kao i reč koja znači strast.

Naravno, sangvinično-koleričan stav ima brojne prednosti. On nam pomaže da dobacimo loptu do druge baze, usvojimo zakon u Kongresu, da se borimo časno. Međutim, sve to snažno navijanje i društveno prihvatljiv gnev prikrivaju stvarnost u kojoj su svi ljudi – čak i, recimo, influenseri na društvenim mrežama koji imaju impresivne plesne pokrete ili su žestoki kritičari – zapravo krhka i nepostojana bića. I tako nemamo empatiju za one koji se ne slažu s nama. I tako se neprijatno iznenadimo kad i nas zadese problemi

jedna trećina ljudi osuđuje sebe zbog „negativnih“ emocija kao što su tuga i žalost. „To ne radimo samo sebi“, kako navodi Dejvid, „već i nama dragim osobama – recimo, svojoj deci.“

malena nas uče da preziremo sopstvene suze