Čokoladni snovi

Penelopi je htela da joj kaže da ne gaji prevelike nade. Da verovatno niko ne može da preduzme ništa što bi joj promenilo sudbinu. Ali i predobro je znala koliko bol u srcu zna da zaslepi čoveka za logiku. Koliko ume da mu otme dah i ostavi ga šupljeg iznutra. Pa makar i samo privremeno.

Kad ga neko upita zašto je uopšte i odlazio iz grada, uvek je odgovarao da je život u malom gradu sličan životu mrava u terarijumu.

Kako se uspomene ne stvaraju same od sebe, zaputile su se s rukom u ruci u sneg celac, dođavola i neodgovarajuća odeća.

Sad kad je istina izbila na videlo, nije više mogla da žmuri na nju.

„Nema ničeg lepšeg na svetu nego kad vidiš svoje dete srećno“,

Čarolija nije ni dobra ni loša. Prosto je čarolija. Zato mora imati u vidu i jedne i druge

„Ponekad ljudi ne mogu da budu uz nas uvek kad to želimo. Ali to ne znači da ne mogu i dalje da nam budu važni.“

Ponekad nije dovoljno želeti nešto. Svi mi nosimo sa sobom prtljag svega onoga što smo proživeli, i ponekad je naprosto prevelik da prođe.“

„Ali što ga ljudi lepo ne spuste? Ili nabave neka kolica da ga vuku?“

„Ako više ne želiš da učestvuješ u njoj, niko te ne može naterati. Ali ne možeš sprečiti druge da slave svoju budućnost tek zato što ti se ne dopada šta stoji u tvojoj budućnosti.“

Upravo zato su, pre svega, i započele spisak. Svi ti lepi trenuci koje su stvarale nisu mogli izbrisati one ružne, ali makar su malčice izjednačavali rezultat