Monine oči

„Kada zapravo prestanemo da se igramo?“ Gde je ta granica, od kojeg doba prestaje ona ljubav prema pričama koje sebi izmišljamo i koje tumačimo sa bezbrižnom spontanošću? U kom trenutku zariba ona lakoća ulaska u drugi svet, pretvaranja svega oko sebe u dvorac

Običaj da se stavi sopstveno ime unutar samog dela, često u uglu, postao je istinski rasprostranjen tek između XVII i XIX veka.

kad budeš poboljšala svoj italijanski izgovor… Taj Ticijano Večelio (Anri se potrudio da naglasi svaki suglasnik), zvani Ticijan, bio je učenik izvesnog Đorđonea. Te se Koncert u prirodi dugo pripisivao njemu

Ova slika nam govori o divnom uzbuđenju koje nas prožme kada sve dublje zamišljamo stvari, i poziva nas da imamo poverenja u onu čudesnu sposobnost zahvaljujući kojoj nevidljivo postaje vidljivo, a neverovatno moguće.“

Sa Botičelijem i Da Vinčijem pokazao sam ti slike koje opisujemo kao ’profane’, što znači da ne crpe teme iz svetih knjiga.

Sprezzatura je nehajnost dvorjanâ koja se ogleda u tome da u društvu nikada ne pokažeš da te nešto pogađa, ni u kakvim okolnostima, ni dobrim ni lošim.

Ali omogućuje da sačuvamo ispravnost, umerenost, otmenost. Omogućuje da štedimo ono što neki nazivaju milost.“

Štaviše, to što si mi upravo rekla, i što je izraz tvoje dosade, to uopšte nije glupost, upravo… Zato što se slikar koga imaš pred očima, koji je bio Italijan kao Botičeli i Leonardo da Vinči, a koji se zvao Rafael, zaklinjao samo u apsolutno savršenstvo i smatrao je da nikada ne sme da bude ni najmanjeg odstupanja, ni najmanjeg iznenađenja koje bi narušilo ravnotežu kompozicije, linije, boja.“

Vazari za njega posebno kaže da je okupljao ljude oko sebe zahvaljujući svom šarmu, dobroti, velikodušnosti: ne samo da su ga ljudi voleli i osećali smirenost i slogu u njegovoj blizini, nego su mu dolazile i životinje, kao u mitu o Orfeju!“

Ali ono što nam pokazuje Rafael jeste da, kada smo suočeni sa sudbinom, moramo negovati distanciranost.“