Monine oči

legendu na kartelu i nabrala obrve.

ideja je sledeća: treba se osloboditi materije, konkretnog i opipljivog sveta. Ovo telo, Mona, ovo ustreptalo telo prelazi iz životnih lutanja u idealne sfere onostranog, kao što prelazi iz statusa roba u status slobodnog čoveka, kao što prelazi iz bezoblične mase mermera u blistavilo skulpture. I ta tri prelaska – koji su svi oslobađanje od sirove, teške, otuđujuće materije sveta – odvijaju se zajedno, u strašnom i uzvišenom pokretu isprepletene radosti i razdora. To je izbavljenje.“

„Drago mi je što se tome čudiš… Sigurno zato što je majmun parodija na čoveka i na umetnika – umetnika koji imitira sve što vidi, koji majmunira sve na šta naiđe. Gledaj: on je ovde zarobljenik u zbrkanoj, nedovršenoj masi materije. On simbolizuje taj prizemni materijalni nivo sveta iznad kojeg se treba uzdići. Znaš, Mona, Mikelanđelo je voleo da kaže da figura već postoji u svom bloku mermera i da je dovoljno otkriti je, pomoći joj da izroni iz svog mineralnog omotača. U zbrci materije već su nastanjeni duh i ideal, delo u svojoj čistoti.“

Poštuj male ljude

Međutim, ono što je izvesno jeste, pre svega, njen autor: Mikelanđelo Buonaroti, možda najveći umetnik svih vremena, izuzetan i neobičan čovek, na koga su njegov talenat i osetljiva narav odmah navukli ljubomoru savremenikâ, već od školovanja u blizini Firence.

„Kada zapravo prestanemo da se igramo?“ Gde je ta granica, od kojeg doba prestaje ona ljubav prema pričama koje sebi izmišljamo i koje tumačimo sa bezbrižnom spontanošću? U kom trenutku zariba ona lakoća ulaska u drugi svet, pretvaranja svega oko sebe u dvorac

Običaj da se stavi sopstveno ime unutar samog dela, često u uglu, postao je istinski rasprostranjen tek između XVII i XIX veka.

kad budeš poboljšala svoj italijanski izgovor… Taj Ticijano Večelio (Anri se potrudio da naglasi svaki suglasnik), zvani Ticijan, bio je učenik izvesnog Đorđonea. Te se Koncert u prirodi dugo pripisivao njemu

Ova slika nam govori o divnom uzbuđenju koje nas prožme kada sve dublje zamišljamo stvari, i poziva nas da imamo poverenja u onu čudesnu sposobnost zahvaljujući kojoj nevidljivo postaje vidljivo, a neverovatno moguće.“

Sa Botičelijem i Da Vinčijem pokazao sam ti slike koje opisujemo kao ’profane’, što znači da ne crpe teme iz svetih knjiga.