Kako razgovaramo 2: Stilovi, vrednosti i razvoj ličnosti

I pojam „fasada“ sada shvatamo na nov način, to jest ovaj pojam se u celini pokazao kao neprikladan. On, naime, stvara predstavu da se ka spolja drži neki gladak štit kako bi se prikrilo ono što iza njega leži, a što je istinsko i pravo. Ukratko, da se ne bi pokazao sam čovek, onakav kakav „stvarno“ jeste. Tačno je, doduše, da svaki način na koji se prikazujemo „spolja“ ima i svoju odgovarajuću „unutrašnju stranu“, koja ne pada odmah u oči i koju čak i sama osoba o kojoj je reč oseća manje ili više. Ali ta spoljna strana ponašanja predstavlja veoma individualno biografsko dostignuće ličnog razvoja i nju bi, umesto s fasadom, bolje bilo uporediti s veštački uobličenom maskom, koja ipak daje da se naslute crte onoga što leži iza nje. Ona pripada pojedincu, baš kao i osećanja, želje i strahovi koji su iza nje nagomilani ili prigušeni.

svako ne u sebi sadrži rizik da se onaj drugi naljuti i podseća na opasnu činjenicu da smo drugačiji od drugih – da mislimo, osećamo, hoćemo i želimo drugačije. Ova svest stavlja na kocku zaštićenost koju nam se čini da smo kroz jedinstvo dostigli.

Distancirani, doduše, spolja stvara utisak kao da ga malo toga dira, da nema osećanja – kao da je čovek s velikom glavom i srcem od kamena. Ali pošto smo u međuvremenu uvežbali da spoljnu stranu ponašanja uvek shvatimo kao kompenzaciju, to jest kao meru za savladavanje unutrašnjih problema, možemo da naslutimo da distancirani „u dubini duše“ u sebi nosi bogat, ali previše ranjiv svet osećanja, koji zbog toga treba zaštititi.

„mamac treba da bude ukusan ribi, a ne pecarošu!“,

idealan način govora ponekad ima veću težinu nego suština onoga što se kaže

„Najveće zlo na ovom svetu ne proističe iz loših namera, već iz loših posledica neograničene volje da se učini dobro“,

va mala škola dijabolične komunikacije

tehnike obezbeđivanja nadmoći razlikuju se po suptilnosti u zavisnosti od „nivoa“ sagovornika, a već i u zavisnosti od karaktera situacije ispadaju na različit način pseudoučtive – ali opšti principi konstrukcije često slede isti model:

1. Čovek ono što je drugi upravo izgovorio pre svega čuje uvom za saopštavanje sebe (= „Šta to što si upravo izneo govor

Složite se sa onim što smatrate tačnim. (Na primer: „Stvarno verujem da je to za tebe važna stvar, a mislim i da cilj dobar!“)

2. Kratko i jasno recite da nećete, eventualno uz navođenje svojih razloga. („Ali ne želim to da radim umesto tebe – to mi je previše!“)

Ako onaj drugi nastavi da insistira i da vas slatkorečivo ubeđuje, na primer „Ne razumem te baš – stvar o kojoj se radi mogla bi i tebi jednom da bude važna!“, tada

3. Nastavite da se s onim drugim slažete u onome što smatrate tačnim – a onda ponovite svoje odbijanje uvek istim rečima, kao „pokvarena ploča“. („Stvarno, moglo bi! Ali ne želim to da radim umesto tebe – to mi je previše!“)

„Ja sam ja, a ti si ti.

Ja nisam na ovom svetu da bih bio onakav

kakav ti hoćeš da budem – a ti nisi na ovom svetu

da budeš onakav kakav ja hoću da budeš…“