Islednik

Sada su svuda. Na aerodromima i kruzerima, u bankama i parlamentima. Zaseli su po ministarstvima, akademijama, univerzitetima, u bolnicama, filmskim studijima, pozorištima. Svet je postao posed karikatura. Đavo je suvišan, prevara je opšte stanje.

Izaći iz herbarijuma u kojem više od pola veka čiodama kačim život.

Biti manji od sebe – prava mera mogla bi da povredi okolinu.

Zašto sanjam o mirnim gradovima Panonije kao sigurnim utočištima, tamo gde je događaj zujanje bumbara u lozi na tremu?

Svako na kraju ostane sam.

Ne, ne. Nije to samoća potrošenog života. To je samoća zamenjenog života.

Đavo je suvišan, prevara je opšte stanje.

Nešto mora ostati udaljeno. Želje jačaju duh.

uoči primirja. Što više žrtava, to više žetona na zelenim stolovima mirovnih konferencija. Zato se zaraćene strane u balkanskom paklu nisu libile da proizvode vlastite žrtve.

Isti su ljudi u čijim se glavama takve ideje rađaju! Jedino se po sponzorima razlikuju.

Međutim, problem su oni koji ne pristaju na manipulaciju, ne prihvataju podelu na dobre i loše momke, i tako kvare prećutni sporazum po kojem se izbegava sve ono što briše granicu između krajnosti. Jer, da bi svet u kojem je profit vrhunsko božanstvo uopšte opstao, potreban je konstantni pogon rata. Samo rat obezbeđuje nove cikluse, daje zamah nauci i tehnologiji, oživljava industriju, podstiče ubrzanu potrošnju, svejedno da li su to oružje, lekovi ili novine. Jedini uslov je da uvek postoje Mi i Oni. I da bude što manje onih koji bi da opstanu između, u bezdanu granice.

Da bi Mi i Oni mogli da opstanu, potrebni su posrednici, samoproglašeni portparoli žrtava ratnog pakla, koji će svedočiti onako kako to od njih budu tražili njihovi nalogodavci. To je posao za profesionalne mirovnjake, za ljude od pera, za pesnike i publiciste, za putujući teatar parazita koji se hrani žrtvama. Oni se obraćaju malim običnim ljudima, onima

Ludak se ne postaje. Ludak se rađa. To je kao apsolutni sluh. U svakom času imati pravu intonaciju. Uvid u stanje stvari svuda oko sebe. Ne postoje prioriteti. Sve ima istu težinu. Ništa nije važnije.

. Zar je trebalo da proživi pola veka pa da shvati da emocije ne treba kriti? Da se ne plaši slobode; da bude onaj koji jeste; da se ne obazire na okolinu. Da zlo nije nikakva greška, već izbor kao svaki drugi, opcija sa kojom se lakše i sigurnije stiže do počasti i bogatstva. Bezbedan je to put, utabaniji od krivudavih, opasnih staza kojima se pentraju oni koji veruju u božansku pravdu.
Dobro pobeđuje samo u bajkama.