Dečak iz šume

Dete dolazi na svet sa urođenim osobinama. To naučiš kao roditelj – da je tvoje dete to što jeste i da ti, kao roditelj, veoma prenaglašavaš svoj značaj u njegovom razvoju. Jedna draga prijateljica jednom joj je rekla kako je biti roditelj isto kao biti auto-mehaničar – kola možeš da popraviš i da vodiš računa o njima i da ih održavaš u voznom stanju, ali kola ne možeš suštinski da promeniš. Ako se u tvoju radionicu na opravku dovezu sportska kola, iz nje neće izaći terenac.

Ima trenutaka kada istražuješ – i trenutaka kada podstičeš.

moć onog jarkog, toplog svetlosnog zraka poznatog kao slava – i koliko mračno i hladno postane kada se to svetlo ugasi.

„Isključi ono nemoguće i šta god da ostane“, reče Sol, citirajući Artura Konana Dojla, „ma koliko malo verovatno bilo, jeste istina.“

Imanje je bilo previše doterano. Mnogima je to divno. Vajldu nije. Priroda naslika svoje platno, a onda ti dođeš i pomisliš kako možeš da ga poboljšaš. Ne. Priroda bi trebalo da bude, izvinite na izrazu, divlja. Ako je ukrotiš, gubiš ono zbog čega je posebna.

Vajld malčice sačeka. Daće im bazen tišine. Ljudi neretko uskoče u njega.

Napravi problem – zatim unovči rešenje.

posle deset hiljada sati prakse postaješ stručnjak u nekoj datoj oblasti

Noću, dok je Ava spavala, Vajld je išao unaokolo, katkad s libelom, i starao se da slike zaista stoje sasvim ravno. Zbog toga mu je, između ostalog, bilo drago što ništa nije okačio u sopstvenom prebivalištu.

Lejla je imala izvesnu strast i energiju koja je pretvarala njenu lepotu u živo biće koje diše i treperi. Tome nije moglo da se odoli, da se ne gleda, da se ne priželjkuje da se bude deo toga.