Slavenka Drakulić

Смрт дјетета је тако самотно искуство, чак и кад дијете има оба родитеља. Њихова бол никада није заједничка. Очева и мајчина бол толико су различите.

Нема горе неизвјесности и страха од ослушкивања болесног дјетета како дише.

Милева је свјесна да поново збраја своје промашаје, али не може другачије. Напустила је Лизерл због Алберта. Запустила је једног сина због другог, а Алберта због дјеце. И напокон, запустила је себе.

Знала се у то увјерити кад би љети свратила у једину сластичарну у Каћу, селу у којем је родитељско имање, и угледала каквог момка како намјешта фризуру пред огледалом на зиду, одмах поред упозорења

Вјерујем да жене пуно дуже чувају сјећање на онај дивни период који зовемо младост и да несвјесно желе да ствари остану такве… Мушкарци се увијек боље прилагођавају садашњем тренутку.*

Је ли њихов однос доиста била обострана љубав или их је повезала тек узајамна корист? Јер како се његова ситуација мијењала, мијењао се и његов однос према Милеви.

А мијењала сам се и ја сама. Одустајала сам од амбиције, од заједништва, од знатижеље. Постајала сам све обичнија.

За промјене не могу кривити само њега, мисли Милева

Па управо скупо плаћа своју заблуду да такво што као идеална љубав уопће постоји, да то стање повишених осјећаја може вјечно трајати. Није више наивна дјевојка из провинције. Можда је жељна разумијевања, то да.

Нема начина да стварно заштитиш своје дијете, чак ни кад је уз тебе. Поготово га не можеш заштитити од себе.

Туге се збрајају, као у математици, помислила је горко.

Је ли у томе тајна женствености, у стезању и истицању, у трептању очима и умиљатом осмијеху? Ни као млада није прибјегавала тим „женским триковима“, како је називала такво понашање, а сада је већ било прекасно