Juval Noa Harari

U istoriji je svaka tačka raskrsnica. Samo jedan pređeni put vodi od prošlosti u sadašnjost, ali se mnoštvo puteva grana ka budućnosti. Neki od tih puteva su širi, ravniji i bolje obeleženi, te je otud i verovatnije da ćemo njima poći, ali ponekad istorija – ili ljudi koji istoriju stvaraju – pravi neočekivane obrte.

Zašto, međutim, Kinezi, Indijci, muslimani i Španci, koji svi pripadaju međusobno veoma različitim kulturama i ne uspevaju da se slože manje-više ni u čemu, složno veruju u zlato? Zašto se nije ispostavilo da, dok Španci veruju u zlato, muslimani veruju u ječam, Indijci u kauri školjke, a Kinezi u bale svile. Ekonomiste imaju na ovo spreman odgovor. Kad trgovina poveže dve oblasti, zakoni ponude i potražnje poravnavaju cene robe koja se može prevesti. Da bismo razumeli zašto, razmotrimo jedan hipotetički slučaj. Pretpostavimo da su, kada je između Indije i Sredozemlja uspostavljena redovna trgovina, Indijci bili nezainteresovani za zlato, te je ono tamo bilo gotovo bezvredno. Na Sredozemlju je, naprotiv, bilo statusni simbol za kojim se žudelo, te mu je stoga cena bila visoka. Šta bi se desilo zatim?

Trgovci koji putuju između Indije i Sredozemlja primetili bi razliku u vrednosti zlata. Da bi ostvarili zaradu, kupovali bi ga jeftino u Indiji, pa skupo prodavali na Sredozemlju. Zbog toga bi potražnja za zlatom u Indiji naglo skočila, a usled toga i njegova vrednost. Istovremeno bi Sredozemlje bilo preplavljeno njime, pa bi mu vrednost opadala. Za kratko vreme vrednost zlata u Indiji i na Sredozemlju približno bi se poravnala. Sama činjenica da se na Sredozemlju veruje u zlato navela bi i Indijce da počnu da veruju u njega. Čak i ako njima ono i dalje ne bi bilo korisno ni za šta, činjenica da se na Sredozemlju za njim žudi bila bi dovoljna da ga i sami vrednuju.

Uočavanje pravca u kome se istorija kreće zapravo je pitanje tačke gledišta. Kada posmatramo istoriju iz ptičje perspektive, razmatrajući razvoj događaja u višedecenijskom ili viševekovnom rasponu, teško je reći kreće li se istorija ka objedinjavanju ili ka razjedinjavanju. Da bi se razumeli dugoročni procesi, ptičja perspektiva je suviše kratkovida. U tu svrhu je bolje zauzeti osmatračnicu na kosmičkom špijunskom satelitu, čije vidno polje umesto vekova obuhvata milenijume. S takvog vidikovca postaje kristalno jasno da se istorija neumorno kreće ka objedinjavanju. Razjedinjavanje hrišćanstva u sekte i krah mongolskog carstva samo su ležeći policajci na istorijskom auto-putu.

Vrste koje su se razvile iz zajedničkog pretka okupljene su u jedan rod. Lavovi, tigrovi, leopardi i jaguari su razne vrste koje pripadaju rodu Panthera. Biolozi svaki organizam nazivaju dvočlanim latinskim imenom, čiji prvi član označava rod, a drugi vrstu. Lavovi se, na primer, zovu Panthera leo – vrsta leo iz roda Panthera. Možemo pretpostaviti da je svako ko čita ovu knjigu Homo sapiens – vrsta sapiens (pametni) iz roda Homo (čovek)

Ljudska bića razvila su se u istočnoj Africi pre približno dva i po miliona godina, iz jednog starijeg roda čovekolikih majmuna, zvanog australopiteci (Australopithecus), što znači južni majmuni

Ljudska bića u Evropi i zapadnoj Aziji razvila su se u homo neandertalenzisa (Homo neanderthalensis), što znači čovek iz doline Neandertal, ali ga obično jednostavno zovemo neandertalac. Zdepastiji i mišićaviji od nas sapijensa, neandertalci su se dobro prilagodili hladnom podneblju zapadne Evroazije u ledeno doba. Istočnije oblasti Azije nastanjivao je homo erektus (Homo erectus), uspravni čovek, koji je tamo uspeo da opstane gotovo dva miliona godina, što znači da je bio najdugovečnija vrsta ljudskog roda koja je ikada postojala

Na indonežanskom ostrvu Javi živeo je homo soloenzis (Homo soloensis), čovek iz doline Solo, prilagođen životu u tropskim oblastima. Na jednom drugom ostrvu u Indoneziji, ostrvcetu po imenu Flores, praljudi su prošli proces smanjivanja. Ljudska bića dospela su na Flores kad je nivo mora bio izuzetno nizak i do ostrva se moglo lako stići s kopna. Kad je nivo mora ponovo porastao, neki ljudi ostali su zarobljeni na ostrvu, koje nije naročito obilovalo izvorima sredstava za opstanak. Krupni ljudi, kojima je potrebno mnogo hrane, pomrli su prvi. Sitniji su imali više uspeha u preživljavanju. Iz pokolenja u pokolenje, ljudi na Floresu postajali su sve patuljastiji. Najviši primerci ove jedinstvene vrste, koju su naučnici nazvali homo florijenzis (Homo floresiensis

današnji Evroazijci nisu čisti sapijensi, nego mešavina sapijensa i neandertalaca. Isto tako, kada je sapijens dospeo do istočne Aije, ukrštao se s tamošnjim erektusom, tako da su Kinezi i Korejci mešavina sapijensa i erektusa

Suprotno gledište, nazvano teorija zamene, pripoveda sasvim drugačiju priču – o neuklapanju, odbojnosti, pa možda čak i genocidu. Prema ovoj teoriji, sapijens i druge ljudske vrste imali su različitu anatomiju i, najverovatnije, drugačije navike parenja, pa čak i telesne mirise. Usled svega toga, nisu bili naročito seksualno zainteresovani jedni za druge, a čak i ako bi se neki Romeo Neandertalac i Julija Sapijens i zaljubili jedno u drugo, ne bi mogli da donesu na svet plodno potomstvo

papagaj može da izgovori bilo šta što bi mogao i Albert Ajnštajn, i pored toga da oponaša zvonjavu telefona, zvuk zalupljenih vrata i zavijanje sirena. Ajnštajnova premoć nad papagajem, ma kakva bila, svakako nije počivala u vokalnim sposobnostima. Šta je to dakle toliko posebno u našem jeziku