Srđan Valjarević

2. januar – nedelja

Volim kad je grad pust. Lepo je. Kad nema mnogo ljudi. Tada možeš lepo da ga gledaš, taj grad. Jer kad je puno ljudi, onda ne vidiš grad. A ovaj grad je lep, i to vidim u 17.30, lepo je prljav i mali, zapušten i olinjao, ima u njemu baš puno onog što se zove levo-desno i onog gore-dole, baš dovoljno toga, tih pravaca, ulica, i ima dovoljno i zelenog i dovoljnog sivog, i nešto manje drugih boja, ali ipak ima dovoljno svega, pa kroz sve to kad prođeš i spustiš se na reku, bilo koju od dve, vidiš ga lepo, još lepše, sa svim onim starim visokim kranovima i dizalicama, dobar je, izmrcvaren, ali dobar, nije on kriv, nije on birao sastav ljudi koji su dolazili i odlazili, nije on birao ovakav svet, jedino onaj koji je davno izabrao da ga jednom baš ovde ljudi naprave, baš na ovom mestu, i da bude baš ovakav, ne baš srećan grad, ali sasvim, savim dobar i dovoljno lep, e taj je znao razlog svemu tome.

Ni u 20.15 nisam bio za ljude, ali sam bio za muziku. I jeste da je ljudi sviraju, to što ja slušam, ali kad oni odsviraju, taj ton, tu muziku, to onda ode od njih, i nije više njihovo, i kad to stigne do mene, ta muzika, ona nije moja, ja je samo čujem, i ona ide dalje, i preko tebe, i dalje. Ničija nije a svemu pripada. A ako ti je dato da je čuješ, pa ti si nagrađen.

„Onaj ko mirno sedi kod kuće možda je veća lutalica od svih“, napisao je Henri Dejvid Toro. „Ja sam poslušan čovek, ukoliko ti poverujem“, pomislih to, neskromno, u sebi. Ali tu me preuzme Čet Bejker i odvede sa sobom, kao ženu koja ga je čekala celoga života.