Jovan Dučić

Жене кад лажу, оне увек лажу на крупно и тотално; и кад имају да сакрију ситницу, жене негирају и све друго што је с том ситницом у вези, и то брзо, одлучно и коначно. Није нигде била, није никог видела, није ништа чула; не познаје уопште особу за коју је везују зли језици; није било ничег… А пошто тако пориче све тотално и све коначно, зато се лако и не заплиће, и има увек став одважан. А пошто не лаже увек да нашкоди, она не узима лаж за средство како би другимa учинила зло, него само да себи учини добро. Жена зна да има неких истина које могу да све упропасте, ако се рекну само из љубави за истином; и зато се она служи лажју, не пребацујући себи да је лажов, верујући чак да добар циљ увек вреди колико и добар принцип. Она зна да је лаж спасавала често и саму истину у критичним моментима.

Човек који није храбар не може бити ни поштен, јер за поштење су потребне жртве какве кукавица не уме да поднесе; и потребна је великодушност, коју он не може ни разумети.

Ни жена није велики приврженик пријатељства. Достојанство и част, у нашем мушком смислу, не постоје за жену. Све је код ње у сујети, коју је лакше увредити него човеково частољубље. А пошто је жена увек и свугде у лажном положају, јер је увек подређена туђој вољи, она је огорчена и противу друштва, и ни једном ни другом није искрен пријатељ.

жена није велики приврженик пријатељства. Достојанство и част, у нашем мушком смислу, не постоје за жену. Све је код ње у сујети, коју је лакше увредити него човеково частољубље. А пошто је жена увек и свугде у лажном положају, јер је увек подређена туђој вољи, она је огорчена и противу друштва, и ни једном ни другом није искрен пријатељ. За човека је везана сполом и животним потребама, а за жену се не веже ничим.

Глупаци су по правилу лукави, а умни су по правилу наивни и лаковерни. Глуп човек се боји другог човека, и увек га мери само по томе колико њему самом може бити опасан или користан; а уман човек мери другог човека независно од себе, и само по принципима, гледајући у њему општу човекову природу већма него појединачну личност, увек људство више него човека.

Само велики људи имају велика разочарења; и најчешће су несрећни зато што принципе живота свагда стављају изнад случајности живота.

Страх је особина дивљака и животиња, јер они немају презирање смрти, него имају само слепило и за смрт и за живот.

Страх је особина дивљака и животиња, јер они немају презирање смрти, него имају само слепило и за смрт и за живот. Све врлине, па и храброст, јесу плод цивилизације.

Младост, то је богатство и краљевање; то је чар телесне лепоте и духовне свежине; лепота физичке снаге; бесконачност надања; раскош у плановима од којих је сваки огроман и безмеран, и од којих сваки изгледа вероватан и кад је немогућ. Младост, то су радости пречесте и пренагле; сви извори оптимизма отворени; а сан стављен изнад ­истине, и љубав изнад живота. То су намере од којих су увек половина херојских а половина разбојничких.

Зато старост, као огледало, прокаже шта је човек био унутрашње целог свог века, и онда док је маска младости могла још да прикрива сву наказност која је стајала иза ње.