Aleksandar Tijanić

Aleksandar Tijanić (1949, Đakovica – 2013, Beograd) bio je jedan od najznačajnijih srpskih novinara, publicista, dugogodišnji generalni direktor Radio-televizije Srbije.

Mladost je proveo u Podujevu i Prištini, a onda upisao žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Kao student, na inicijativu profesora Sergija Lukača, pozvan je da sarađuje u Ninu, gde započinje profesionalnu karijeru.

Krajem 1970-ih počinje da piše za izdanja Politike, prvo za Auto Svet, potom u Ninu postaje urednik. Sredinom 1980-ih izabran je za glavnog urednika časopisa Intervju. Krajem 1980-ih sarađuje i sa zagrebačkim nedeljnicima Start i Danas, kao i sa splitskom Nedjeljnom Dalmacijom, gde se istakao svojom kolumnom „En passant“, u kojoj je kritički komentarisao tadašnji komunistički režim, odnosno događaje poznate kao antibirokratska revolucija, i predstojeći raspad SFRJ, zbog čega je dobio ironičan nadimak „gigant hrvatskog novinarstva“. U to vreme objavljivao je političke kolumne i u ljubljanskoj Mladini i sarajevskom Oslobođenju. Bio je jedan od novinara, pored Mirjane Bobić Mojsilović i Dragana Babića, koji su 1991. godine vodili kultnu JUTEL-ovu emisiju „Umijeće življenja“ u sarajevskom teatru Obala, u kojoj je intervjuisao u tom trenutku aktuelne političke ličnosti kao što su Milovan Đilas i Stjepan Mesić.

Godine 1991, po izbijanju rata u Bosni i Hercegovini, jedno vreme uređuje Sportski žurnal, a posle osnivanja Televizije Politika njen je prvi direktor (1993–1994) i potom prvi direktor novoosnovane BK televizije (1994–1996). Godine 1996, posle Dejtonskog sporazuma, izabran je za ministra informisanja u vladi Mirka Marjanovića, ali je posle šest meseci podneo ostavku. Pokreće dnevni list Građanin 1997, ali se list ubrzo gasi. Posle toga, do 1999. godine, piše kolumnu u nedeljniku Evropljanin.

Posle oktobarskih promena bio je savetnik za medije i informisanje predsednika tadašnje SRJ Vojislava Koštunice (od 2001. do 2004). Od 2004. do smrti 2013. bio je generalni direktor Radio--televizije Srbije, koju je uspešno transformisao u javni servis. Objavio je publicističke i polemičke knjige: Ispod koša (1978), Šta će biti s nama (1988), Tajni život Srba, Hrvata i Slovenaca: kako se raspao boljševizam (1990).

Do poslednjeg časa, do samog preloma rukopisa, Aleksandar Tijanić radio je na knjizi svojih izabranih kolumni, novinskih tekstova, polemika i članaka Ja. I niko moj, u kojoj se potvrđuje kao beskompromisni dijagnostičar srpske zbilje i britak i originalan kritičar bezmalo svih javnih ličnosti jugoslovenske i srpske političke i kulturne scene, kao i devijantnih pojava i turbulentnih događaja uoči, za vreme i posle raspada Jugoslavije.

Libros

Citas

Marijanacompartió una citael año pasado
Srbija nije skupa kad su joj Srbi jevtini
Marijanacompartió una citael año pasado
i sa njim Gorana Vesića koji se tamo sklonio od služenja vojske. Sa prijateljima iz Beograda koji su bili na odmoru, pa smo se svakodnevno viđali, uglavnom sam provodio vreme na terasi kafanice Kod Zaga. No naš mir je trajno narušen. Svakog je jutra dolazio Vesić, ostajao čitav dan, sedeo za našim stolom, dosađivao i nikad nije platio nijednu rundu pića ili jela. Nikome se nije dopao. Sutradan po viđenju Vesić, videlo se da želi Onome da bude koristan i sa daljine, molio me je da predloge i analize koje sam slao Koštunici, štampam u duplikatu i dajem njemu kako bi ih slao u Beograd po specijalnom kuriru. Najpre sam ga ponižavao da piše rukom dok ja glasno diktiram po dva sata usred kafane i pred očima polunagih gostiju. Onda mi je dosadilo da budem duhovit, pa sam štampao po dva primerka svojih predloga i analiza. Naravno da sam to rado učinio i naravno da sam Koštunici rekao da dajem Onome preko Vesića gotovo sve što pišem, sem stvari vezanih za samog Koštunicu
Marijanacompartió una citael año pasado
Rasturen je parlament, Maršićanin oteran uz javno razapinjanje na krst (sramotno slabašna reakcija DSS-a, kao da je neko iznutra bio srećan zbog njegove smene), mediji postrojeni, DB predstavlja samo odbor DS-a, Mihajloviću postavljaju prinudne upravnike, kreću privatizacija i tranzicija, parajlije se žale da ih obilaze Vesić i Beba i uzimaju koliko treba, džipovi lutaju po gradu, nijedno ubistvo nije rasvetljeno. Ali Onaj uporno tvrdi da mafija ne postoji, da mi preterujemo, da postoje drugi prioriteti a ne sukob sa mafijom koje nema. Ako je to tačno – zašto onda toliko telohranitelja oko njih?
fb2epub
Arrastra y suelta tus archivos (no más de 5 por vez)