Zejn Džuhadar

A tu se nešto u mami slama, te seda kraj mene za sto. Osmehuje se, ali izgleda prenategnuto i staro, kao da vuče zamršeno predivo klupka zapretenog u njoj, kao da traga za nečim što je ispustila u mraku.

Bolnica mrmori, budi se. Zehra spava. Sa druge strane prozora zalazi rogati mesec, a Severnjača trepti.

To čudesno putovanje učvrstilo je u mojoj glavi predstavu o belome svetu, punom opasnosti i lepota. Voleo sam taj svet, uprkos njegovoj nepreglednosti koja mrvi čoveka. Voleo sam ga uprkos jezivom bremenu njegove nade.“